Terase su izložene ekstremnim uslovima, visokim temperaturama leti, a zimi smrzavanju i niskim temperaturama, kao i kiši i snegu. Za sprečavanje odvajanja završne podloge od keramičkih pločica i betona, odnosno za zaštitu od vlage i vode, treba dobro odraditi hidroizolaciju. Preporuka je da se hidroizolacija terase obavi odmah prilikom gradnje iste, ali ako to nije slučaj, hidroizolacija se može izvesti i naknadno usled pojavljivanja problema.

Tradicionalan način hidroizolacije zahtevao bi da se polupaju postojeće keramičke pločice i estrih, nakon toga da se postavi novi estrih i nova polimercementna hidroizolacija i nakon hidroizolacije, zalepe se nove keramičke pločice. Ovaj način izvođenja hidroizolacije zahteva dosta vremena, rada i novca, a i retko koji stanari ili ukućani rado prihvataju činjenicu da se razbijaju pločice odnosno postojeća keramika. Za takve slučajeve, postoji hidroizolacija koja se postavlja na postojeće keramičke pločice, na jednostavan i ekonomičan način.

Hidroizolacija terase radi se Kondor trakama, bitulitom, bitumenom i sada sve popularnijim jednokomponentnim i dvokomponentnim fleksibilnim hidroizolacionim premazima. Hidroizolacionih premaza ima različitih vrsta, ali njihov izbor zavisi od vrsta problema koje je potrebno rešiti na terasi. Premazi su visoko fleksibilni, otporni na stajaću vodu, niske i visoke temperature, na kontinuirane cikluse odmrzavanja i smrzavanja, te UV zračenje i sl.

Osim za hidroizolaciju terasa, premazi se koriste i za hidroizolaciju kupatila, balkona, parkirališta, bazena, cisterni, podruma, temelja i ostalih građevinskih konstrukcija. Većina premaza se jednostavno i brzo nanosi na postojeće podloge i lako prianja uz njih. Kondor trake, bitulit, bitumen su jeftinije varijante ali ne i trajnije. Tretiranje hidroizolacionim premazima i postavljanje keramičkih pločica rešava problem pukotina i curenja terasa na duži vremenski period.

Nešto što je važno naglasiti jeste da je pre ugradnje hidroizolacionog premaza (preko postojećih pločica) potrebno konstatovati da li ima odlepljenih pločica i fugni. Ako postoji, najpre je potrebno njih sanirati odnosno zalepiti. Nakon toga sledi priprema površine. Pločice je potrebno prebrusiti kako bi se uklonio završni sloj pločica sa svim nečistoćama koje su se godinama lepile na njemu.

Nakon brusenja i pranja pločica, nanosi se hidroizolacioni premaz (vrsta po potrebi) u dva sloja. Kada se nanese prvi sloj, potrebno je utisnuti staklenu mrežicu (težine 80gr/m2). Posle sušenja prvog sloja (za najmanje 12-24h) nanosi se drugi sloj. Ugrađenu hidroizolaciju je potrebno zaštiti od kiše u narednih 48h.

Iskustva osoba koja su postavljale hidroizolaciju na svojim terasama su različita. Kao loše strane navodi se razaranje i otpadanje pločica nakon nekog kraćeg vremena (na primer već prve zime nakon postavljanja hidroizolacije) bez obzira na kvalitetnost materijala koji je uložen. Na tržištu postoje dodatni proizvodi koji mogu sprečiti razaranje podloge i pločica (i poboljšati prijanjanje jednog sloja za drugi) ali se ovi proizvodi mogu kupiti samo preko web stranica, odnosno ne postoji na našem tržištu.

Cena hidroizolacije terase

Zato treba voditi računa da vam radove obavljaju profesionalne i stručne osobe jer nekvalitetno odradjen posao može naneti više štete nego koristi. Ipak hidroizolacija terase treba da donese više korisnih od loših strana. Dobra strana hidroizolacije je pre svega u zaštiti novih i sanaciji postojećih (starih) objekata od vlage i prodora vode. Zaštitom terasa od vlažnosti, mogu se izbeći gljivice koje bi se taložile na keramičke pločice i koje bi mogle prouzrokovati zdravstvene probleme kao što su na primer alergije. Što se tiče estetskog izgleda, hidroizolacija može biti bezbojna ali i u boji, u skladu sa eksterijerom (boja ograde, garaže, fasade i sl.)

Ukoliko se odluči za postavljanje hidroizolacije, najbitnije preporuke su da se treba, pre svega, koristiti kvalitetan i proveren materijal i da se savetuje sa više različitih stručnjaka. Kvalitetna i pouzdana hidroizolacija je jedan od glavnih zaštitnih faktora svakog objekta, pa i terase.

Proleće je idealno vreme za sređivanje zelenila u dvorištu ali i njegovo sređivanje da bi se napravio na primer prilaz garaži, terasa za sunčanje ili staza. Veoma popularno rešenje kad je sređivanje dvorišta u pitanju poslednjih godina je behaton, to jest behaton ploče ili behaton kocke. Samo betoniranje po mnogim mišljenjima je nepraktično jer ne postoji mogućnost raskopavanja, behaton ploče (kocke) imaju mogućnost da se uklone što je  pogodnosti prilikom radova u dvorištu ako se bude nešto ukopavalo.

slika preuzeta sa sajta tiha-beton.rs

Behaton ploče se odlično uklapaju u prirodni i poslovni eksterijer i svojim mozaičnim sklopom i bojom znatno doprinose estetici spoljnih prostora. Mnogi se odlučuju za samostalnu proizvodnju behaton ploča što govori o ne tako komplikovanom procesu njegove izgradnje kao i o primamljivoj osobini ovog proizvoda. Način ugradnje behaton ploče se razlikuje za ploče od 3cm u odnosu na ploče od 6cm, jer su im nosivosti drugačije, a samim tim i podloge na koje se postavljaju moraju biti posebno pripremljene.

Ploče debljine 6cm biće dobro postavljene samo ako se ispune dva uslova. Prvi uslov odnosno sloj pripreme jeste da se dobro pripremi podloga mašinskim nabijanjem. Drugi sloj je tampon sloj (šljunak, tucanik), koji prolazi kroz proces utabavanja i nivelisanja odnosno određivanja padova gde će se naknadno slivati voda.

Visina drugog tampona sloja zavisi od namene površine. Ukoliko je ona namenjena za cirkulisanje saobraćaja, visina ovog sloja ne sme biti ispod 30cm, a ako je površina predviđena za pešake ne sme biti ispod 15cm. Nakon drugog tampon sloja postavljaju se behaton ploče koje moraju biti utabane vibro pločom sa zaštitnom gumom zbog sprečavanja oštećenja behaton ploča.
Ploče debljine 3cm se postavljaju na već unapred pripremljenu betonsku podlogu koja je nivelisana, preko sloja cementnog maltera od 3-5cm.

Iskustva osoba koje su ugrađivale behaton ploče su različita. Ono što se često navodi kao loša strana ovih ploča jeste mogućnost ostajanja neizbrisivih i trajnih tragova vozila koja mogu prelaziti preko behaton ploča, konkretno šlepera. Kao loša strana ovih ploča navodi se i izrastanje trave i korova kroz šupljine između behaton ploča što neki smatraju da se može sprečiti posipanjem soli (može i stočna so) na podlogu pre postavljanja behaton ploča.

Iskustva sa behatonom

Loša iskustva govore i o ulegnuću između ploča posle nekog vremena bez obzira na kvalitetno određenu i prilagođenu podlogu nameni ploča. Tokom padavina i snega u ovim ulegnućima se pojavljuje voda koja se mrzne usled velilih mrazeva što predstavlja dodatni problem. Podloga se stoga mora pojačavati što predstavlja dodatni trošak. Osim ulegnuća iskustva osoba govore i o lošoj strani behaton ploča zbog veće klizavosti tokom zimskog perioda od površine bez behaton ploča. Dešava se i da ploče posle nekog vremena popucaju, ali ono što se savetuje jeste postojanje ugovora (odnosno garancije barem 2godine) kojim se investitor štiti od duplog troška.

Kao dobre strane behaton ploča navodi se njihova čvrstina, propuštanje vode kroz fugne što ostavlja deo popločan ovim pločama uvek suvim bez barica i blata. Postoje iskustva koja govore i o otpornosti behaton ploča na velika teretna vozila ali samo isključivo sa najmanje 50cm dobrom podlogom i ako je podvodna površina gde se planira postavljanje behaton ploča obavezna je drenaža.

Behaton ploče se koriste za popločavanje dvorišta, pešačkih i saobraćajnih površina, trgova, pa je stoga njihova neograničena primena dobra strana ovih ploča. Takođe, dodavanje boje za beton će zaštititi behaton pločei i od atmosferskih uticaja. Kvalitetno ugrađene ove ploče su otporne na pritisak čak oko 40N/m2.

Takođe, veliki izbor formi ali i boja ovih ploča je isto primamljiva osobina behaton ploča. Mogu se naći (ili napraviti) u obliku kvadrata, pravougaonika, trougla, trapeza, šestougla, osmougla, oblik talasa, sličnih organskih formi itd. Različite kombinacije čini naše dvorište (i druge površine) još kreativnijim.

Baštenski kameni zid je veoma popularan u poslednjih nekoliko godina. On stvara barijeru dok daje moderan izgled bašti u isto vreme. Za baštenski zid, bolje je koristiti prirodan materijal ( ili imitaciju prirodnog materijala) koji neće izgledati kičasto. Možete da koristite suvi kamen i malter za bolju strukturu. Za prirodan izgled bašte, kameni zid nudi klasičan i moderan izgled. Postoji dosta kombinacija od kojih možete da birati.

Kada ste izabrali mesto za vaš zid, potrebno je da odaberete i kamenje. Potražite stene na svim mestima koje vam padnu na pamet. Najbolje je naći pravougano kamenje. Zaobljene kamene   je skoro nemoguće iskoristiti za zid. Idealan kamen ima šest paralelnih strane i izgledaju kao cigle. Nažalost, ne postoji idealni kamen koji garantuje perfektan izgled. Mnoga mesta su vam na raspolaganju, pa se bacite na posao traganja. Najvažniji korak je odabrati pravu kombinaciju i pravilan dizajn kako ne bi naružili izgled vaše bašte. Isto tako, možete iskoristiti stare izlomljene komade kamena kako bi dali zanimljiviji izgled bašti.

Da bi razumeli koliko kamena vam treba, pomnožite dužinu vašeg zida sa dubinom da bi dobili potrebnu površinu. Ako je vaš zid dva metra visok, i pola metra širok, i dugačak 20 metara, potrebno vam je šezdeset kubnih metara kamena. Kamenje možete potražiti i na stovarištima. Što se tiče alata, potrebna vam je lopata za kopanje i zatrpavanje, pijuk da bi napravili kosinu i malj za razbijanje zemlje. Kada ste obezbedili alat, vodu i šljunak, prva stvar koju treba da uradite je da obeležite dimenzije vašeg baštenskog zida.

Ukoliko imate traku, postavite je, u suprotnom, koristite crevo i označite ivicu sa brašnom. Sada možete početi kopanje.Najlakši pristup je da kopate od sredine zida ka ivicama. Napravite duboku rupu u sredini i na taj način će zid biti podržan od strane zemlje na ivicama što je više nego dovoljno za stabilan rad.

Sa druge strane, možete da izaberete da se izgradi samostalni zid i popunite ga sa zemljom sa drugog mesta. Zidovi se izgrađuju u koracima. Završni korak je najveći izazov. Za stabilnost baštenskog zida, ivice treba da budu široke najmanje četrdeset centimetara u bazi. Oni mogu biti i malo zaobljeni ka vrhu, ali većina ljudi želi zid pod pravim uglom.

Pravljenje kamenog zida

Počnite tako što ćete iskopati rupu oko 15 centimetara duboku i najmanje 2 m široku. Lopata će vam biti dovoljna za ovaj korak. Prva rupa mora biti veoma precizno iskopana i mora imati čvrstinu zbog težina zida koji će se osloniti na nju. Uzmite vremena da pronađete dobro kamenje i poređajte ih duž prednje ivice.

Postavite prvi kamen, prebacivate ga preko i čvrsto ga položite tako da se ne pomera, a zatim popunite sa preostalim kamenjem. Ako ste koristili pravougaono kamenje, želite da visina susednih kamena bude ista. Ako kamenje ima nepravilan oblik, onda morate ostaviti trougaonu prazninu za sledeći red kamenja. Lakše je raditi sa nepravilnim kamenjem nego ravnim, zato što sa ravnim kamenjem morate da budem precizniji. Pronađite kamen koji odgovara i uradite ovaj početni korak. Ako ne uspete iz nekoliko pokušaja, koristite drugi kamen.

Birajte kamenje pažljivo, birajte odgovarajući veličinu za svaki od njih, i doterujte ih sa čekićem i dletom ako je potrebno. Gde god je moguće, stavite dva manja kamena na jedan veliki i velikim kamen preko dva manja. Svaki put kada ste položili nekoliko slojeva, postavite veliki kamen po celoj širini zida.

Takvo kamenje se naziva obavezno kamenje, jer oni pomažu da se veže i stabilizuje suvi kameni zid. Pokušajte da padinu napravite prema centru, tako da oni formiraju oblik slova V. Možete da koristite male fragmente kamena da podesite ugao. Neizbežno je da će biti pukotina, ali oni takođe mogu biti ispunjen ruševinama ili kamenčićima

Da biste započeli drugi korak, izabrati kamen koji će premostiti prvi spoj donjeg reda. Ovo stvara stabilnost zida. Nastavite izgradnju na ovaj način sve dok ne završite jedan red od visine. Idealna visina za suvo naslagani zid je oko trideset centimetara. Čak i ako ne planirate da sedite na vašem zidu, visina mora biti dovoljna kako bi zid bio stabilan. Postaviti završni temelj je vrhunac veštine koje je najbitniji.

To bi trebalo da bude oko trideset centimetara dubine, sastavljene od jednog do tri kamena. Koristite zemlju i dobar plasman kamenja, baš kao i sa zidnim ivicama. Izbegavajte dugačko kamenje. Ako želite da sedite na zidu, izabrati glatko, ravno kamenje. Ili, popunite praznine sa zemljom i biljkama mirisne arome.Posadite završni kamen i vaš posao je završen.

Preporučujemo da se baštenski zid obavezno ukrasi cvećem, kako bi dobio potpuni izgled. Cveće koje se koristi u ovim situacijama je karanfil, jastučac i venčić. Međutim, ne morate se pridržavati baš ovih vrsta, odaberite onu koja vam se najviše sviđa i koja će se uklopiti u celokupni ambijent dvorišta. Ukoliko nemate dovoljno iskustva i smatrate da niste u stanju sami uraditi ovaj zadatak, uvek je preporučljivo potražiti pomoć stručnjaka. Na taj način ćete biti sigurni da će vaš baštenski zid biti savršen.

Solarni sistemi za grejanje vode u bazenu će vam uštedeti novac na jednostavan način. Bazen se može na ovaj način grejati jeftino i efikasno, uz čuvanje energije. Sistemi su jednostavni i relativno jeftini, a mogu se napraviti samostalno, uz malo volje i upornosti. Sam bazen će biti veoma koristan, a pumpa za filtriranje bazenske vode će omogućiti i održavati vodu čistom. Voda će uz pomoć ovog sistema cirkulisati kroz solarne kolektore.

Sve ovo dovodi do jeftinih sistema – neke od najjednostavnijih sistema solarne energije koji se u današnje vreme mogu naći. Pre ugradnje solarnog sistema, potrebno je obezbediti poklopac za bazen. To je najefikasnija i najsigurnija stvar koju možete da uradite da biste smanjili troškove grejanja bazena i smanjiti emisije gasova staklene bašte.

Možete probati i druge metode grejanja bazena, ali je naša preporuka da se koristi samo u kombinaciji sa poklopcem bazena radi maksimalnog učinka. Pošto se bazen najviše koristi u letnjem periodu, ovaj sistem će dovesti do veliki ušteda. Poklopac na bazenu će smanjiti isparavanje vode, što čini oko 70 % od troškova za grejanje bazena. Takođe, poklopac će dozvoliti bolju solarnu apsorpciju. Ukoliko se odlučite za izgradnju sistema bez poklopca, emisija gasova će biti višestruko veća.

Potencijalna zamena za poklopac bazena mogu biti prstenovi koji su obima nekoliko metara u prečniku. Može se kupiti nekoliko prstena da bi pokrili oko 80 % površine vode. Nemojte biti sumnjičavi povodom ovih prstenova, pošto su veoma efikasni ukoliko ne želite da postavite poklopac bazena. Nije sigurno efikasan kao poklopac , ali bolje je i to nego bez ičega. Voda u bazenu se upumpava kroz filter, a zatim kroz solarni kolektor, gde se greje pre nego što se vraća u bazen .

U vrućim klimatskim uslovima, kolektor se takođe može koristiti za hladjenje bazena tokom letnjih meseci cirkulišući vodu kroz kolektor noću. Neki sistemi uključuju senzore i automatsko ili ručno okreću ventil da bi skrenuli vodu kroz kolektor kada je temperatura kolektora veća od temperature bazena.

Kada je temperatura kolektora slična temperaturi bazena, filtrirana voda jednostavno zaobilazi kolektor i vraća se u bazen. Solarni kolektori su napravljeni od različitih materijala. Tip koji želite da postavite mora da bude adekvatan uslovima kada i kako nameravate da koristite kolektor. Ako ćete da koristite vaš bazen kada su temperature iznad nule, onda će vam verovatno biti potreban neglazirani sistem kolektora.

Neglazirane kolektori ne uključuju zastakljivanje već su uglavnom napravljeni od teške gume ili plastike tretirane sa ultraljubičastom zaštitom kako bi produžili trajanje panela . Zbog svojih jeftinih delova i jednostavnog dizajna, neglazirani kolektori su obično jeftiniji od glaziranih kolektora. Čak i ako morate da ugasite sistem tokom hladnog vremena, neglazirani kolektori mogu biti mnogo efikasniji nego instaliranje skupljih zastakljenih sistema kolektora.

Solarni kolektori za grejanje bazena treba da bude orijentisani geografski i postavljeni tako da maksimiziraju količinu dnevne i sezonske solarne energije koja se prima. U principu, optimalna orijentacija za solarni kolektor u severnoj hemisferi je ka jugu. Nedavne studije su pokazale da, u zavisnosti od lokacije i nagiba kolektora, solarni kolektor može da se rotira pod četrdeset i pet stepeni istočno ili zapadno od južne tačke bez da smanjivanja njegovih performansi.

Takođe ćete želeti da razmotrite faktore poput položaja krova i krovne orijentacije ako planirate da montirate kolektor na krovu. Isto tako, ovi faktori položaja mogu uticati na optimalnu orijentaciju vašeg kolektora.

Ugao pod kojim kolektor treba da bude nagnut varira na osnovu geografske širine i dužine vašeg bazena tokom sezone kupanja. U idealnom slučaju, kolektori za leto koji služe samo za grejanje treba biti nagnut pod uglom koji je jednak geografskoj širini bazena. Kolektori za celu godinu – krug grejanja treba da bude nagnut pod uglom koji je jednak geografskoj dužini vašeg bazena.

Studije su pokazale da ima kolektora koji nisu nagnuti pod optimalnom uglom ali to nije značajno smanjilo performanse sistema. Solarni kolektor se obično može montirati na krov. Određivanje efikasnosti solarnih sistema za grejanje bazena je izuzetno važno. Možete odrediti efikasnost solarnog sistema za grejanje bazena na osnovu termalne performanse rejtinga kolektora ukoliko je dostupan. Ocena termalne performanse solarnog kolektora se meri u britanskim toplotnim jedinicama po kvadratnom metru dnevno.

Takođe, može da se meri po megadžulima po kvadratnom metru dnevno. Što je veći broj, veća je efikasnost solarnog kolektora Međutim , pošto vremenski uslovi mogu biti varijabilni, ova ocena može da varira, termalne performanse od bilo kojeg kolektora treba uzeti samo približno. Visoka efikasnost solarnih kolektora ne samo da će smanjiti godišnje troškove, već može da zahteva manje kvadratnih metara za zagrevanje bazena .

Pre kupovine, korisno je uraditi detaljno poređenje tipova kolektora. Možete proceniti i uporediti troškove korišćenjem različitih modela solarnog kolektora. To će vam pomoći da utvrdite potencijalne uštede ulaganja u efikasniji tip kolektora koji može da zahteva manje panela za područje kolektora potrebno za zagrevanje bazena. Tek nakon ove analize, možete odabrati model prema vašim potrebama.

Šidel dimnjak (schiedel dimnjak) je kod nas postao pojam pod kojim se označavaju kvalitetni i postojani dimnjaci. Međutim uprkos svrstavanju pod jedan naziv velikog broja različitih proizvoda firma  Schiedel nudi nekoliko različitih tipova dimnjaka, kod svakog tipa iz ponude se elementi za dimnjak nude u više raznih oblika sa posebnim funkcijama.

Pored toga što su se potrudili da primene sve novosti iz ove oblasti u svoje proizvode, ova firma se trudi da da to predstavi na odgovarajući način. Kada se kupuje šidel dimnjak (schiedel dimnjak) dobija se precizno uputstvo o načinu njegove gradnje, a sama firma Schiedel se trudi na na terenu ima dovoljno majstora koji su prošli obuku iz gradnje njihovih dimnjaka.

Tipovi šidel dimnjaka

Kao što smo spomenuli u ponudi je nekoliko tipova šidel dimnjaka i svako bi među njima trebalo da odabete ono što mu najviše odgovara. Jedna od bitnijih stavki pri izboru je tip goriva koje će se koristiti (tvrdi ogrev, gas ili tečni)

• Schiedel UNI*** PLUS – jeste univerzalni sistem koji se sastoji iz tri osnovna elementa (UNI cevi od tehničke keramike, toplotna izolacija sa protivpožarnom otpornošću i plaš dimnjaka koji je od laganog betona).
• Schiedel Quardo – kod ovog modela elementi za dimnjak su od lakih materijala, pogodan sistem za priključenje više stambenih objekata, postoji mogućnost do četri priključenja po jednoj etaži, a po vertikali je ograničenje na 10 priključaka.
• Schiedel SR – jeste namenjen za ložišta na čvrsto gorivo, otvorene kamine i kaljave peći. Elementi za dimnjak su troslojni montažni, ali nije pogodan za moderna ložišta koja imaju visoku eksplataciju energije.
• Schiedel Absolut – je namenjen za sva ložišta. Elementi za dimnjak su međusobno dobro usklađeni. Nudi fabrički sastavljenu osnovnu stopu što olakšava njegovu montažu. Ovaj dimnjak je namenjen za sva ložišta.
• Schiedel Multi – namenjen je kada se koristi etažni sistem grejanja na gas. Ovaj sistem omogućava da se priključe gasni uređaji nezavisno od vazduha u prostoriji. Vazduh koji se dovodi do kotla se prethodno zagreje.
• Schiedel KeraStar – jesu prohromski dimnjaci izolovani sa mineralnom vunom debljine od  60mm, a  spolja je obmotan plaštom od nerđajućeg čelika koji je poliran.

Planiranje i odabir dimnjaka

Sistemi dimnjaka koji su u ponudi su dobro osmišljeni i može da se obabere odgovarajući za svaku situaciju i za svaku peć. Na to treba obratiti pažnju jer ako se samo u jednom delu odstupi od upustava i bude izvedena neka inprovizacija velika je mogućnost kasnijih problema.

Kako je šidel dimnjak kompaktan sklop i proteže se kroz celu kuću, ostvarujući kontakt od podruma pa do krova sa brojnim elementima kuće sama montaža dimnjaka je zahtevna. Međutim naknadne sanacije su dosta zahtevnije i zato se treba dobro informisati i posavetovati sa stručnjacima. Kada smo napisali ostvaruje kontakte sa brojnim elementima kuće nismo mislili bukvalne kontakte, jer na primer ploča kroz koju prolazi dimnjak treba imati rupu da je prostor između nje i dimnjaka najmanje 3cm. I sa zidovima, rogovima krovnim pokrivačem je slična situacija, postoje precizna upustva kako se dimnjak montira u odnosu na njih.

Problemi koji mogu da se pojave su pojava kondenza, izbijanje žutih fleka na zidovima koji se naslanjaju na dimnjak, izbijanje crne smole na zidovima kao i pojava manjih pukotina na zidu, neprijatan miris koji se oseti u prostoriji koja se naslanja na dimnjak.

Ovo nije samo vezano za prospuste kada se zida šidel dimnjak (schiedel dimnjak) nego se pojavljuju slične situacije i kada je u pitanju dimnjak koji je zidan u nekom ranijem periodu pre 30 ili 40 godina.

Kompanija Schiedel je razvila komplete za sanaciju starijih dimnjaka sa kojima se oni mogu osposobiti da rade na redovan način. Mogu se čuti mišljenja da je mana ovih kompleta je što se prilikom umetanja cevi u dimnjak smanjuje nejgov prečnik u nekim slučajevima i on više ne bude usklađen sa postojećom peći.

Upravo je ta usklađenost prečnika dimnjaka sa karakteristikama peći i gorivom koje se koristi za zagrevanje izuzetno bitna i poželjno je dobro se informisati pre nego se kupe elementi za dimnjak. Ukoliko postoji neko manje neslaganje oko dimnjaka i peći , postoje tehnička rešenja kojima je ta neslaganja moguća premostiti u određenoj meri (četvorokrakim ventil).

Takođe je bitno i odabrati dobru poziciju gde će se zidati šidel dimnjak u objektu, pošto se zidanjem u blizini slemena kuće postižu bolji rezultati. Manji deo dimnjaka se nalazi napolju i izložen je vremenskim uslovima, relativno lako se dimnjak diže malo višlje od visine krova, što sa posledicu ima da on bolje može da vuče i smanjuje nepovoljne uticaje vetra. Međutim veoma često iz nekih tehničkih razloga je nemoguće ispoštovati to da se dimnjak pravi što bliže slemenu kuće, ali i za takve situacije imaju predviđena rešenja (to je navedeno sve u standardima  EN 13216-1 i EN 1443).

Takođe je u zavisnosti od tipa dimnjaka predviđana mogućnost armiranja u sva četri ugla pomoću armature ⌀ 8mm ukoliko se dimnjak diže na visinu od 1,5m od visine krova. Ali i o ovome je sve propisano za svaki tip šidel dimnjak ( schiedel dimnjak) te se od stučnjaka mogu dobiti preciznije informacije. Ovde pod pojmom stručnjak ne mislimo na osobu koja je sazidala jedan ili dva dimnjaka, nego na osobu koja je prošla obuku kompanije  Schiedel. Ukoliko se dimnjak ne nalazi blizu slemena (najviše tačke krova) postoji mogućnost da bude niži od visine krova, ali o tome se takođe treba posavetovati sa stručnjakom.

Kako sanirati šidel dimnjak

Kompanija Schiedel je razvila sistem za sanaciju starijih dimnjaka pod nazivom Schiedel Primaplus. Ovaj sistem je razvijen kroz rešavanje praktičnih problema, a razvijen je da posluži kao univerzalan sa sve tipove ložišta (za grejanje na čvrsta, tečna i gasovita goriva).

Ovaj sistem kojim se saniraju šidel dimnjaci se koriste dve debljine lima (0.6 mm ili 1mm), a kvalitet limova garantuje otpornost na izlazne temperature od 200°C . Elementi za dimnjak  Primaplus su razvijeni u velikom broju, ukupno imaju 23 različita komada. Na taj način su pokrivene sve situacije koje je potrebno rešiti kada je u pitanju sanacija dimnjaka.

Jedan o propusta koji može brže dovesti do potrebe za sanacijom jeste kada se preskoči postavljanje posude za kondenz. To je element domnjaka koji se montira na dno, ti elementi za dimljak imaju na sebi odvod koji služi za povezivanje na kanalizaciju radi odvođenja kondenza i dela atmosferskih padavina. Ukoliko se ne počne sa tim elementom zidati dimnjak, što je neka ideja ukoliko se taj element ne nađe iz prve, pre će se pojaviti problemi. Ljudi povremeno imaju neke prepostavke da to i nije bitna stvar, pa sprovode neke svoje ideje u delo.

Pored osnove dimnjaka gde ide kondenzaciona posuda radi dugovečnosti dimlnjaka potrebno je ispoštovati preporuku proizvođača i na vrhu montirati elemente koje je on za to predvideo. Ukoliko se ti elementi za dimnjak ne pronađu u najbižoj prodavnici, potrebno je ipak se dodatno raspitati i nabaviti ih. I ovde njihovo ne postavljanje ili neke inprovizacije mogu samo da doprinesu bržem pojavljivanju problema koji će zahtevati da se odradi sanacija dimnjaka.

Za kraj teksta moramo da se pozabavimo i pitanjem orginalnosti, jer je kompanija  Schiedel već godinama lider u kada su u pitanju elementi za dimnjak. Vremenom su razvili dosta novih rešenja kojima se rešavaju neki problemi koji su dugo bili prisutni. Toliki uspeh je privukao mnoge mutne tipove koji proizvodnjom jeftinih kopija pokušavaju da se nekako pozicioniraju na tržištu.

Kupovinom jeftinijih i kopiranih rešenja se na žalost ništa ne može uštedeti. Veoma brzo se dođe u situaciju da usled lošeg kvaliteta se pojavljuju problemi pri loženju i zagrevanju vode u sistemu. Jer kada se pravi dimnjak za centralno grejanje on treba biti sposoban da radi bez problema bar 25 – 30 godina.

I na kraju moram još jednom reći da je potrebno se konsultovati sa stručnjakom, jer treba da se usklade objekat, peć i dimnjak i da to bude sve optimalno. A to je potrebno da se odradi pre nego se kupe peć i elementi za dimnjak.

Zahvaljujući velikom obimu gradnje u predhodnih par decenija, testirane su mnogobrojna nova rešenja. Neka su istom brzinom kojom su se pojavila i nestala sa tržišta, dok su neka druga prošla test vremena i danas se mogu naći. Prohromski dimnjaci su jedno od tih rešenja u građevini koja su uspašno opstala i još se dodatno razvijaju i danas.

Šta je prohrom

Da bi uspešno predstavili ovaj tip dimnjaka, prvo da se predstavi šta je to prohrom. Poznat je i pod drugim nazivima na tržištu: inox, rostfraj, prohram, prokrom, inoks. U pitanju je nerđajući čelik, koji u svom sastavu ima hroma i nikla. Ova dva metala se dodaju u različitim razmerama i na taj način se poboljšava kvalitet čelika. Pored ta dva metala, dodaju se još neki ali u manjim količinama.

Primene prohroma su veoma različite pre svega zahvaljujući osobinama: otpornost na visoke temperature, otpornost na kiseline i slaba namagnetisanost. Svaka od tih osobina se može više istaknuti ili umanjiti prema specifičnim potrebama.

Kako izgledaju prohromski dimnjaci

Kada je u pitanju prohromski dimnjak na tržištu je veliki izbor različitih rešenja, ona se sva svode na lim iznutra koji je obično debljine 1mm, oko njega se nalazi termo izolacija od kamene vune i na kraju sve to okružuje lim od prohroma debljine 0,6mm. Ovde se mogu javiti varijacije kako će tačno izgledati i koje će se debljine lima koristiti, ali je ovo što smo napisali osnova.

Jedna od stvari po kojoj se mogu razlikovati jeste da li će spoljnji omotač (lim) na dimnjaku od prohroma biti sjajan ili mat. Za sam rad dimnjaka je to nebitno, to je više vezano za estetiku i uklapanje dimnjak u okolni prostor. Postoje i manje razlike u izgledu kada su u pitanju elementi za dimnjak, kao što su kondenzione posude koje idu na dno sistema ili kapa koja se montira na vrhu dimnjaka od prohroma.

Kada su u pitanju  inox dimnjaci za centralno grijanje, oni mogu imati deblji sloj kamene vune (50 i više milimetara) i spoljnja oplata koja služi za zaštitu  može biti napravljena od aluminijumskog lima.

Prednosti dimnjaka od prohroma

Kao i kod redovnih dimnjaka, ovde je potrebno spomenuti da postoje kvalitetni proizvođači sa jasnim standardima i dugom tradicijom, ali ima dosta problematičnih proizvođača koji pokušavaju kopiranjem da uzmu deo tržišta. O ovome treba razmisliti odmah kada se počne birati prohromski dimnjak. I u Srbiji ima više uspešnih firmi čiji prohromski dimnjaci mogu da se uporede sa najpoznatijim svetskim firmama, ali ima i loših kopija.

Kod kvalitetnih proizvoda se zahvaljujući preciznoj izradi elemenata, omogućena laka, brza i kvalitetna montaža. Iz tog razloga je poželjno da se svi elementi dimnjaka koji se kupuju nabave od istog proizvođača. Pored lake montaže dimnjak od prohroma ima malu težinu u odnosu na klasične dimnjake i zauzima malo prostora.

Prohromski dimnjaci su dostigli taj stepen kvaliteta da proizvođači u nekim slučajevima daju garanciju od deset godina. Međutim kao i kada su u pitanju šidel dimnjaci i ovde garancija važi za elemente dimnjaka. Za kvalitetan rad dimnjaka je neophodno angažovati  stručnu osobu koja će preporučiti odgovarajući komplet u skladu sa snagom peći koja se koristi i površinom prostora koji se zagreva. A takođe montažu treba da obaviti stručno lice sa dosta iskustva, jer čak i manje greške posle mogu izazvati probleme.

Otpornost na kiseline je takođe prednost koju ima prohromski dimnjak u odnosu na zidane. Bez problema inox dimnjaci za centralno grejanje mogu da postignu iste rezultate kao i zidani dimnjaci.

Zahvaljujući tankim limovima koji se koriste  kao unutrašnji sloj ima manje potrebe sa čišćenjem. Mogu se naći iskustva ljudi koji su koristili lim od 2mm ili 3mm i kod njih je situacija već drugačija jer oni češće moraju da čiste dimnjak.

Sanacija dimnjaka pomoću prohroma

Mada se prohromski dimnjaci uglavnom montiraju nezavisno, moramo ovde da se malo više pozabavimo i sistemima za popravku postojećih dimnjaka. Elemeti za sanaciju dimnjaka od prohroma se nalaze u ponudi svih proizvođača. Čak i firma Schidel ima paletu proizvoda od inoxa koja se sastoji od 23 elementa.

Najčešće povod da se pristupi sanaciji dimnjaka jeste izbijanje fleka na zidu čija boja može biti  od svetlo smeđe do crne. To je posledica izbijanja kondenza koji se često stvara kod poroznih dimnjaka, kod šamotnih dimnjaka ukoliko su nestručno postavljeni elementi ili ukoliko dimnjak ima značajno veće dimenzije nego što to odgovara peći koja se koristi.

Pored sanacije usled izbijanja kondenza iz dimnaka ili recimo pojave neprijatnih mirisa, sanacija dimnjaka se može odraditi i kada se odluči promeniti peć ili tip goriva koji se koristi. Može se to odraditi i bez diranja dimnjaka, međutim preporuka je da se ipak posavetuje sa stručnjakom. na taj način će se izbeći neke neprijatne situacije kasnije. Postoje situacije kada je bolje pored postojećeg zidanog a lošeg dimnjaka postaviti novi od prohroma, nego da se radi njegova sanacija.

U ponudi su i savitljive ili polusavitljive cevi od prohroma koje se koriste za sanaciju starih dimnjaka u specifičnim situacijama. Ovo je bitno napomenuti jer se na osnovu slika koje su dostupne deluje kao da su dimnjaci strogo ravni. Ove cevi koje su savitljive mogu da se koriste i za  prohromski dimnjak, a svi proizvođači nude i uslugu izrade elemenata prema potrebi. Ovo važi za proizvođače, ne za trgovce koji će uglavnom reći da se to ne može nabaviti.

Još ponešto o ovom tipu dimnjaka

Dimnjak od prohroma ima sve pohvale od ljudi koji ga koriste, kao i preporuke stručnjaka. Međutim na tržištu još uvek se nalazi dosta nepoverenja kada se priča o ovom rešenju, iz tog se razloga ljudi po inerciji odluče za zidanje dimnjaka.

Sada je na svakome da li će odabrati prohromski dimnjak ili će se opredeliti za zidanu verziju. Neki će reći da se zidani dimnjaci koriste duže od 100 godina i da su se dokazali za to vreme. Međutim činjenica je da ti zidani dimlnjaci od pre 100 godina i ovi koji se sada prave nemaju ništa zajedničko osim naziva dimnjak.

Na kraju poslednja, ali ne najmanje bitna stvar jeste da pojedine firme kad prodaju prohromski dimnjak to uslovljavaju i da one obave montažu. Na taj način sigurno izgube neke mušterije, ali treba znati da je razlog taj što bi nestručnom motažom došlo do problema. Za te probleme bi se reklo da su krivi proizvođači elemenata, a veoma retko bi se reklo da je kriv montažer. Ovo sve nije bez razloga i ukoliko niste baš potpuno sigurni oko montaže, najbolje je to prepustiti stručnjacima koji montažu dimnjaka od prohoma rade svaki dan.

Dimnjak je deo kuće koji se često smatra banalnim, jednostavno o njemu se ne razmišlja dok ne iskrsne neki problem. To ignorrisanje dimnjaka dovodi do zapostavljanje održavanja, a redovnim održavanjem dimnjaka bi se u velikoj većini slučajeva omogućilo da on dugo traje bez portrebe za popravke i sanacije dimnjaka. Problemi koji se javljaju su najčešće da dimnjak curi, osećaju se neprijatni mirisi u prostorijama koje su uz dimnjak, sitne pukotine na zidu koji je uz dimnjak, vatra ne gori dobro u peći ili da se dimnjak zapali u najgorem slučaju.

Uzroci za popravku novih dimnjaka

Mada kad se spomene popravka dimnjaka se odmah misli da je u pitanju sanacija starih dimnjaka, to u praksi i nije baš tačno. Često se dešava da se usled nestručnih akcija i improvizovanja prilikom izrade dimnjaka dođe u situaciju da se problemi pojave tokom prve zime i da se sanacija dimnjaka radi odmah prve godine..

Izgled, dimenzije i poziciju dimnjaka treba da odredi stručno lice u skladu sa položajem dimnjaka unutar kuće i prema snazi peći za koju se koristi. Izradu dimnjaka potom treba poveriti stručnjacima koji imaju iskustva i koji će ispoštovati nacrt dimnjaka koji dobiju. A pored poštovanja nacrta je potrebno ispoštovati i specifikaciju materijala koja ide uz njega, jer nema mnogo mesta za inprovizacije.

Jedan on najčešćih propusta jeste nestručno slaganje elemenata za šidel dimnjak ili neki koji je zasnovan na sličnom principu. Pored grešaka u slaganju elemenata dimnjaka, kada se oni redom svi okrenu naopako dosta se često desi i da se delimično koriste elementi za dimnjak, a delom da se proba neka inprovizacija. Najčešće se improvizacija sprovodi na kondenzacijonoj posudi koja se montira pri dnu dimnjaka ili na vrhu dimnjaka sa završnim elementima.

Ukoliko je ogrev delimićno vlažan, stvara se dim koji je bogat vlagom koja se kondenzuje u obliku sumporaste i sumporne kiseline. Takav dim bogat vlagom dosta se često sa unutrašnje strane nataloži u obliku glatke i crne smole (fenolna smola). To se odmah prve godine prikaže ukoliko je loše odrađen posao i potrebno je da se odradi sanacija dimnjaka

Većina proizvođača se potrudila da preduzmu sve da se izbegnu takve situacije. Imaju dobru tehničku dokumentaciju koja je detaljna i dobro ilustrovana, a takođe organizuju obuku za majstore koje potom preporučuju za montažu njihovih elemenata za dimnjak.

Sanacija starih dimnjaka

Za razliku od novih dimnjaka gde je u većini slučajeva povod sanacije dimnjaka greška pri izradi, kod starijih dimnjaka u pitanju su dotrajalost materijala, taloženje čađi i smole na zidovima dimnjaka. Pored dotrajalosti materijala na dimnjaku, do njegovog problematičnog rada može doći i zbog neodržavanja, spoljnih uticaja ili korišćenja na neodgovarajući način.

Kada je najgora situacija nastala delovanjem kondenza, to se u početku prikazuje kao vlažne fleke na dimnjaku koje polako postaju tamno smeđe. Takođe sanacija dimnjaka se radi i u situacijama kada se pojave sitne pukotine na dimnjaku. U toj situaciji obično dolazi do širenja neprijatnog mirisa u prostorijama kroz koje prolazi dimnjak.

Kada je u pitanju sređivanje starih dimnjaka za to se najčešće preporučuje da se vidi da li je moguće da se obavi sanacija dimnjaka inox cijevima. U ponudi su fiksne cevi ili ako situacija nalaže mogu se naći savitljive inox cevi. Cevi se prave od prohromskog lima debljine 1mm i mogu se naći sa više različitih prečnika otvora (ø 130, ø 160, ø 180, ø 200, ø 250 i ø 300).

U nekim situacijama je moguće ubaciti inov cevi odozgo bez ikakvih intervencija na dimnjaku, međutim u nekim situacijama je potrebno probiti jednu njegovu stranu radi postavljanje inox cevi. Ovde ćemo da opet preporučimo savetovanje sa stručnjacima i kada je u pitanju sanacija dimnjaka inox cijevima, kao i kada se zida novi dimnjak.

Razlog zašto insistiramo toliko na tome da se popravka dimnjaka odradi u saradnji sa stručnjacima je ta što je ceo proces zahtevan. Mada deluje da je ubacivanje savitljive inox cevi u otvor dimnjaka najbolje i najbrže rešenje, treba znati da se prilikom te akcije smanjuje unutrašnji prečnik dimnjaka. Takva izmena u nekim situacijama možda neće biti u skladu sa snagom peći koja se koristi.

U nekim situacijama kada dimnjak curi kao rešenje se nameće rušenje postojećeg dimnjaka i zidanja novog na tom mestu ili izrada inox dimnjaka odmah pored ukoliko nije moguće rušenje postojećeg. Sanacija starih dimnjaka jeste jeftinije rešenje i brže od rušenja postojećog i zidanja novog, ali se na tome ne može baš insistirati po svaku cenu.

Održavanje dimnjaka

Za dimnjak su bitne dve stvari, njegova visina i poprečni presek otvora. Ovde dve stavke su povezane sa tipom peći koja se koristi i tipom goriva koje se loži. Previsok dimnjak ili prenizak, kao i dimnjaci sa previlikim otvorom ili sa premalim otvorom će dovesti do problema u samom radu peći i do bržeg propadanja dimnjaka.

Ovde moram da se osvrnem i na to da je potrebno da se u slučaju promene peći ili tipa goriva koje će se koristiti posavetuje sa stručnjakom da li će postojeći dimnjak odgovarati novoj situaciji. Možda na prvi pogled deluje da ne smeta ukoliko je prečnik otvora dimnjaka značajno veći nego što to peć zahteva, međutim to takođe dovodi do stvaranja kondenza. U takvom slučaju se odradi sanacija dimnjaka ubacivanjem inox cevi koja ima prečnik u skladu sa potrebama peći koja se koristi.

Primer kako se odradi sanacija posatvljanjem inox cevi unutar dimnjaka.

Da bi se omogućilo brže zagrevanje dimnjaka do temperature od 72°C kada se prestaje stvarati kondez, može se dimnjak dodatno toplotno izolovati. Na taj način će se brže zagrejati do potrebne temperature. Ovo je jedna od mera za održavanje dimnjaka, jer kada se pojave problemi ne pomaže toplotno izlovanje.

Takođe se treba obratiti i dimnjačaru radi stručnog održavanja (čišćenja), jer on ume da prepozna neke situacije koje mogu postati problematične. Pre se izlazak dimnjačara nije dodatno naplaćivao jer je bio obračunat u ukupni račun za komunalne usluge. Sada se njihov izlazak na teren dodatno naplaćuje, što je povod pojedincima da ne pozovu dimnjačara radi “uštede”. Takva praksa izbegavanja dimnjačara je veoma loša, jer može mnogo da košta na kraju.

Ispravan dimnjak ima dvoje vratanaca jedna pri dnu dimnjaka, duga na tavanu. Očistiti ga je najbolje u proleće po završetku grejne sezone, a kada ima dvoje vratanaca to se može obaviti na kvalitetan način (nema potrebe da se penje na krov da bi se to odradilo). Čišćenjem dimnjaka se uklanjaju produkti sagorevanja koji se talože po zidovima dimnjaka. Taloženje tih naslaga dovodi do stvaranja uslova kada se može zapaliti dimnjak, to dovodi do značajnih oštećenja i nakon toga je potrebno da se odradi sanacija dimnjaka.

Takođe ukoliko se ne očisti odžak naslage čađi ili evenulano višak maltera koji pravi ispupčenje iznutra dovode do kovitlanja dima, usled čega se dim dodatno zadržava i stvara dodatne naslage. U manjoj meri je ovo uvek prisutno, ali usled neodržavanja dimnjaka ovo može biti veoma izraženo i dovesti do dodatnih problema.

Odgušenje dimnjaka se mora raditi u nekim situacijama kada je mehanički sprečeno redovno izlaženje dima. To može biti prouzrokovano komadima cigle ili crepa koji se popreče, komadima grana ili lišća koje nanese vetar ili gnezdima životinja kao što su pčele, stršljenovi ili ptice. Kada se radi odgušenje dimnjaka ili njegovo čišćenje potrebno je da četke koje se koriste budu prilagiđene prečniku otvora dimnjaka.

Kada se vodi razgovor o dimnjacima, obično je tema popravka i sanacija dimnjaka. Ređe su priče vezane za zidanje dimnjaka, a to je tema koja je svakako važnija. Ovo je posledica toga što se o problemima razmišlja tek kada se dogode, a pravilno zidanje dimnjaka značajno smanjuje probleme u toku korišćenja i produžava vek dimnjaka.

Pre nego počne zidanje dimnjaka

Pre početka radova je potrebno se dobro informisati o stvarima koje su bitne za dobar rad dimnjaka. Pored nekih praktičnih stvari potrebno je obratiti pažnju na standarde EN 13216-1 i EN 1443 koji pokrivaju detaljnije tu oblast. Princip rada dimnjaka je takav da se vazduh unutar njega zagreva, postaje ređi i podiže se više, a u peć se uvlači kroz cug hladan vazduh donoseći novi kiseonik za vatru.

Od praktičnih stvari treba videti da li može biti nekog uticaja okolnih zgrada, da li postoje neki spcifični pravci duvanja vetrova, nagib krova na kući. Najzanimljivije videti da li ima uticaja nekih specifičnih vetrova, jer je ta situacija je dosta retka. Kada se desi onda ne pomažu saveti koji se uglavnom mogu čuti vazano za zidanje dimnjaka, nego se koriste specifična rešenja kao na primer da kapa za dimnjak bude posebnog oblika.

Zidanje dimnjaka

Pored specifičnog vetra koji sprečava topao vazduh sa dimom da napusti dimnjak, nego ga sabija prema dole u nekim situacijama se dešava da usled dobre izolovanosti prostorije dođe do poremećaja oko uvlačenja svežeg vazduha u peć. Ovo je isto kao i loš uticaj pojedinih vetrova retka situacija ali se dešava, a rešenje bi bilo malo otvoriti prozor dok peć ne povuče dobro. Ukoliko je stolarija malo starija, vazduh će naći način kako da struji i ovaj problem se neće primećivati.

Kada je u pitanju situacija sa nagibom krova to je bitno, jer se kod krovova koji imaju manji nagib od 20º (u ovu grupu spadaju i ravni krovovi na kućama i zgradama) visina dimnjaka treba biti jedan metar višlja. Za krovove koji imaju nagib veći od  20º visina iznad slemena treba da bude 0,5m, sa tim da ako se dimnjak udaljava od slemena u stranu ta visina može biti i niža.

Jedna od ideja koja je mnogima odbojna jeste da se ugradi ventilator za dimnjak. Mada se kod nekih novih tipova dimnjaka za pojedine vrste goriva ovo navodi kao obavezno, a u nekim situacijama je potrebno i u starijim dimnjacima da bi se premostili problemi, za pojedince je to suluda ideja. Informacije kako se montira  ventilator za dimnjak je nabolje sakupiti od stručnjaka, jer se malo može naći praktičnih informacija.

Montaža novog dimnjaka

Ovo oko zidanja ne treba shvatiti strogo bukvalno, jer se u današnje vreme u jednakoj meri može govoriti montaža dimnjaka. U sve većoj meri se ne može ozidati dimnjak jer ta tehnika ne odgovara zahtevima koje imaju nove peći koje se koriste. Za njih je preporučeno da se kupe gotovi elementi za dimnjak i obavi njihova montaža. Međutim i to kada se odradi kod nas se kaže da je odrađeno zidanje dimnjaka.

Montaža dimnjaka uz pomoć gotovih elemenata za dimnjak je relativno jednostavna jer se dobija kvalitetna dokumentacija od proizvođača. Treba znati da može doći do manjih nesporazuma jer se dosta koristinaziv šidel dimnjak za sve verzije, a ima ih dosta od različitih proizvođača. Među njima ne postoji neki strogi standard po pitanju kvaliteta i dimenzija, tako da je najbolje sve elemente uzeti od jednog proizvođača.

Za početak montaže je potrebno da se napravi temelj na koji će se dimnjak oslanjati, on bi trebao biti izliven zajedno sa pločom u prostoriji da se nebi posle pojavile neke pukotine ili slični problemi. Preko temelja se postavlja hidroizolaciski sloj i na njega se montira prvi plašt dimnjaka.

Neki proizvođači preporučuju da se koriste specijalni lepkovi (koje oni naravno proizvode) umesto maltera i toga bi se trebalo pridržavati. Malter je vezivno sredstvo koje ne može da se nosi sa novim sistemima za grejanje i često se dešava da brzo propadne. Staklena voda može pomoći ako se dodaje ili ako se meša sa šamotnim brašnom, ali to treba odraditi stručnjak koji ima dosta iskustva. Manje greške vode ka tome da se brzo dođe u situaciju da se mora raditi sanacija dimnjaka. Ili u gorem slučaju njegovo rušenje.

U prvom plaštu koji se postavlja na hidroizolaciju na temelju se pravi otvor za rešetku i u nju se postavlja kondenz posuda. Kondenz posuda služi za prihvatanje viška vlageiz dimnjaka, na novim modelima se umesto povremenog ispuštanja nalazi otvor da bi se one mogle povezati na kanalizaciju (što je regulisano i zakonom).

Nakon prvog elementa sa kondenz posudom se može nastaviti zidanje dimnjaka i na red dolazi element sa otvorom za montiranje vratanaca za čišćenje dimnjaka. I nakon toga se nastavlja slaganje elemenata za dimnjak vodeći računa o tome da se između plašta i elemenata dimnjaka lepo postavlja izolacija dimnjaka od kamene vune.

Treba voditi računa da se elementi slažu na propisan način i da unutra ne ostane neka izbočina od lepila ili vezivnog sredstva koje je preporučio proizvođač. Te male izbočine dovode do kovitlanja dima unutra i kružeći on se zadržava duže nego je proizvođač predvideo. Na taj način se više taloži, povećavajući dimenzije te izbočine što dovodi do jačeg kovitlanja dima unutar dimnjaka i još dužeg zadržavanja. Sprečavanje toga nije neka preterano komplikovana stvar, samo se sastavi iznutra lagano obrišu sunđerom tokom zidanja.

Pravilno zidanje dimnjaka podrazumeva da se otvor u ploči napravi tako da bude najmanje 3cm širi od plašta dimnjaka. Ovo je neophodno da se omogućio pravilan rad dimnjaka u grejnoj sezoni, kada se on usled kretanja dima kroz dimovod zagreva i dodatno širi. Kada se pređe u deo objekta koji se neće grejati potrebno je da se na elemente dimnjaka montira konzolna ploča (neki proizvođači za ovaj element mogu koristiti i druge nazive). Na ovom delu se za neke sisteme dimnjaka preporučuje da se ugradi  ventilator za dimnjak.

Funkcija konzolne ploče je da na sebe preuzme dodatni teret koji stvara izolacija dimnjaka. U nekim situacijama umesto ovog elementa se može izolacija nasloniti na međuspratnu ploču. Izloacija dimnjaka je u novije vreme obavezna jer na taj način se omogućava da se vazduh u tom delu dimnjaka brže zagreje. Postizanjem određene temperature se izbegava stvaranje kondenaz (koji u osnovi čine kiseline na bazi sumpora). Tačnije bi bilo reći da se ne izbegava stvaranje kondenza, nego se skraćuje vreme u kojem se on može stvarati unutar dimnjaka.

Na vrh dimnjaka se montira kapa dimnjaka, ali na taj način da se elementi dimnjaka nalaze nekoliko cm ispod nje. To se tako radi jer se u grejnoj sezovi dimnjak širi i u visinu, oko 2mm svaki element što zahteva da se ostavi mesta da on može nesmetano da radi.

Loša kapa za dimnjak

Kapa za dimnjak je element o kojem se može veoma dosta pisati jer postoji veoma mnogo ideja kako se ona može izvesti. Najbolje je poslušati savete proizvođača od kojeg ste kupili elemente i od njega uzeti element za završetak dimnjaka. Na žalost se kod nas u pojedinim situacijama dosta pažnje posvećuje estetici tog dela, što uvek vodi umanjenoj funkcionalnosti.

Kapa za dimnjak se uglavnom pravi od betona, ali ih ima dosta koje su od lima (inox). Kao što sam spomenuo pored orginal funkcionalnih kapa za dimnjak, postoje neka rešenja koja su možda nekom lepša, međutim na duži rok mogu dovesti do propasti dimnjaka usled nepravilnog kretanja dima i njegovog dužeg zadržavanja u dimovodu.

Zidanje dimnjaka od cigle

Za razliku od montaže gotovih elemenata, u velikoj meri se zidaju dimnjaci na klasičan način od cigle. Ovo se u današnje vreme može primeniti uspešno  kada se koriste slabije peći ili neke jače peći ali starijeg datuma. Kada je u pitanju ovaj posao sve radove treba prepustiti stručnjaku sa višegodišnjim iskustvom.

Bilo kakva ideja da se dimnjak prilagodi za nove jače peći nekim improvizacijama ne može dati dobar rezultat. Može se čuti dosta raznih ideja o tome kakve cigle su najbolje, kako treba praviti malter, kako da se malter napravi vatrostalnim ili vatrootpornim, korišćenje šamotnih cigli, šamotnog brašna i staklene vode u raznim količinama.

Nažalost sve je to prosto teoretisanje uglavnom, kao što smo spomenuli samo od iskusnog majstora možemo očekivati pravilno zidanje dimnjaka. On će znati kakva cigla, kakav malter, kakva kapa za dimnjak, kakva izolacija dimnjaka,gde se i u kojim situacijama montira ventilator za dimnjak i još dosta sitnica koje se lako previde, a posle mogu napraviti problem.

Ali kao i kod montaže dimnjaka od kvalitetnih elemenata i zidanje dimnjaka angažovanjem iskusnog majstora značajno podiže cenu tih radova. Međutim to se isplati kroz duži period trajanja dimnjaka.

Mada je kod nas najčešće u razgovorima u upotrebi izraz “dimnjak za centralno” kao neka univerzalna stavka, posle razgovora sa stručnjacima se shvati da je u pitanju više različitih rešenja. Raylike su prema tome koje se gorivo koriste kotlovi za centralno grejanje, kolika je njihova snaga i od načina izvođenja radova. Kako postoji dosta varijacija preciznije je koristiti izraz dimnjaci za centralno grejanje, kao množinu.

Na osnovu čega se dele dimnjaci

Podela dimnjaka ima više, ali da prvo spomenemo osnovnu koja je u načinu izvođanja radova. Može da se odradi montaža ili zidanje dimnjaka za centralno grejanje. Velika većina novijih dimnjaka se montira, dolazi u tri osnovna dela: dimovodna cev, termo izolacija i plašt koji to okružuje. Međutim i pored toga što je u pitanju montaža ljudi će često reći da treba da se radi ili je odrađeno zidanje dimnjaka za centralno grejanje.

Druga podela bi bila prema tome kakvu vrstu goriva koriste kotlovi za centralno grejanje. Jedna od stvari koja se ovde najviše razlikuje je prečnik dimnjaka, a dimenzije izgledaju ovako:

• centralno grejanje na pelete, lož ulje i gas Ø14 cm
• centralno grejanje na čvrsta goriva Ø18 do 20 cm

Podela dimnjaka za centralno se može obaviti i prema tome koje je snage peć koja će se na njega priključiti. Usklađivanje kotlova za centralno grejanje sa dimnjacima je veoma važno jer usled nekih neslaganja između njih dolazi do povećane potrošnje ogreva i do bržeg propadanja dimnjaka.

Zidanje dimnjaka za centralno grejanje

Bez obzira da li se zida ili je u pitanju montaža, bitno je da se ispoštuju pravila i standardi koju su za predviđeni kada je u pitanju dimnjaci za centralno grejanje. Ukoliko se koriste gotovi elementi za dimnjak bitno je da se uzmu svi od istog proizvođača i da se kompletiraju. Za ovo se često koristi zajedničku naziv šidel dimnjak, mada ima više raznih proizvođača. Iznad temelja dolazi kondenziona posuda, koja je bitna kada se koriste noviji kotlovi za centralno grejanje pošto se kod njih stvara više kondenza u dimnjaku.

Iznad toga se montriraju vratanca za čišćenje dimnjaka, koja je takođe potrebno montirati i u potkrovlju ili tavanu. Na taj način se može olakšano raditi čišćenje dimnjaka bez potrebe da se izlazi na krov i penje do vrha dimnjaka.

Spajanje dimovodnih cevi (okruglih elemenata) i plaštova se se učvršćuje kombinacijom šamotnog brašna, staklene vode, cementa i peska ali u postoji više različitih odnosa koliko ide kojeg materijala u zavisnosti ko je proizvođač elemata. Pojedini proizvođači prodaju posebnu gotovu smesu ili lepkove (silikone) za spajanje elemenata dimnjaka koje proizvode, da bi na taj način izbegli greške koje mogu nastati u slučaju pogrešnog doziranja elemenata za vezivnu masu.

Izolacija dimnjaka je neophodna u tavanskom delu i na delu dimnjaka koji je iznad krova jer se na taj način brže zagreva vazduh unutar dimnjaka što utiče na smanjenje pojave kondenza. Kondenz se javlja u dimnjaku kada on nije dovoljno zagrejan, kada se pravilno postavi izolacija dimnjaka ovaj se period skraćuje. Kada se koriste kotlove starijeg datuma zagrevanje dimnjaka nije toliki problem, međutim kada su u pitanju kotlovi za centralno grejanje novije generacije oni proizvode nižu temperaturu dimnih gasova što rezultira sa više kondenza u dimnjaku. Iz tog razloga je poželjno postavljanje izolacije na delu dimnjaka koji se nalazi u negrejanom prostoru.

Ovde bih izdvojio kao veoma specifične situacije kada se uz kuću sagradi kotlarnica i iz nje izlazi dimnjak koji nadvisuje krov kuće. Tu je izolacija praktično neophodna u svakom slučaju jer je problem pothlađivanja dimnjaka stalno prisutan. U nekim ranijim godinama se radilo to da se ceo dimnjak za centralno obzida fasadnom ciglom, sad se predlažu i neka druga rešenja za izolaciju dimnjaka.

Dimnjak za centralno ima gotove završne (koji idu na vrh) elemente koje je najbolje montirati prema savetima proizvođača od kojeg se kupuju elementi za dimnjak. Ovo je deo koji se dosta često izlaže inprovizacijama, pa se na dimnjacima mogu videti najrazličitija rešenja kada je u pitanju kapa na dimnjaku. Kada se pojavljuju žalbe da dimnjaci za centralno grejanje ne rade dobro, ove inprovizovane završnice su veoma često uzrok.

Visina dimnjaka namenjenih centralnom grijanju je obično iznad 5 metara (najčešće oko 8m) i u nekim situacijama je potrebno da se dodatno učvrsti jer se ne naslanja na ništa. Za takve situacije u sklopu plašta dimnjaka je ostavljen otvor u svakom uglu da bi se u njega mogla smestiti armatura. Prema preporukama proizvođača je potrebno postaviti armaturu određene dužine kroz više elemenata pri vrhu dimnjaka i na taj način ih sve dodatno učvrstiti.

Kada se dođe do situacije tokom zidanja, da je dimnjak većim delom ozidan i tek onda se uoči greška najbolje je zaustaviti radove i kontaktirati proizvođača elemenata za dimnjak. Od njih ćete dobiti preciznije savete kako da sanirate te uočene probleme, nego da sami na svoju ruku probate izvršiti neke izmene ili samo da nastavite radove nadajući se da neće kasnije biti problema.

Dimnjak za centralno se može montirati i od inox cevi (prohroma), ali i ovde važi preporuka o savetovanju sa stručnjacima tako da se uskladi sa kotlom. Na tržištu je veliki izbor i poželjno je izbegavanje uzimanja komponeti od različitih proizvođača i njihovo naknadno kombinovanje.

Neke dodatne napomene o dimnjacima

Dimnjaci i kotlovi za centralno grejanje nisu mala investicija, ali se retko kupuju. Potrebno je dobro uskladiti te dve stvari da bi se mogao postići maksimum sa grejanjem. Neka ušteda na brzinu ( recimo da zidanje dimnjak za centralno grejanje odradi prijatelj koji to otprilike zna ili nešto slično) veoma često dovodi do toga da je potrebno odraditi snaciju dimnjaka u prvoj godini njegovog korišćenja.

Verovatno se mnoge nasmejati kada pročitaju da ljudi uzmu i naopako slože kompletan dimnjak za centralno, sve elemente. Međutim to se povremeno dešava i sad se preko Interneta može naći dosta primera gde se ljudi žale na neke čudne mirise i da im dimnjak curi iako se jako kratko koristi.

U slučaju da se radi prebacivanje sa grejanja na čvrsto gorivo na neko drugi tip goriva, potrebno je da se obavi sanacija dimnjaka inox cevima i svesti prečnik na optimalan. Ukoliko se ostavi preveliki prečnik u dimnjaku za centralno to će dovesti do problema u vidu povećanog kondenza i nepravilnog rada peći. Kada se menjaju kotlovi za centralno grejanje potrebno je posavetovati se sa stručnjacima da li postojeći dimnjak odgovara novim uslovima.

Ukoliko se za grejanje koriste drva, potrebno ih je pripremiti na vreme. Sad ovo znam da deluje kao šala jer je logično. Kad su dimnjaci za centralno grejanje u pitanju mora se još jedanput napomenuti. Vlažna drva prave problem i u običnim pećima, međutim  kada su u pitanju kotlovi za centralno grejanje sve dimenzije se povećavaju za par puta i problemi se isto uvećavaju. Sa vlažnim drvima se značajno povećava nakupljanje naslaga unutar dimnjaka i povećava mogućnost da negde izbiju.

Spušteni plafoni po sistemu uradi sam se mogu raditi od više raznih materijala: gipsa, drveta, plastike, stiropora i aluminijuma. U velikoj većini slučajeva se koriste gipsane ploče, dok su ostali materijali zastupljeni u manjoj meri i uglavnom namenjeni za posebne prostorije.  Spušteni plafoni u dnevnoj sobi se često prave od drveta (lamperija) dok se za izradu spuštenih plafona u kupatilu koristi aluminijum (lamperija ili ploče).

Uradi sam spušteni plafoni

Ovde će glavna tema biti spušteni plafoni od gipsa, jer se oni najčešće koriste. Mogućnosti su dosta velike, ali postoje ograničenja koja su specifična za svaki prostor. Najvažnije ograničenje jeste visina prostorije.

Ukoliko se radi samo prikrivanje ispucale tavanice, spušteni plafon od gipsa se može montirati na samo 5 do 8cm od stare tavanice. Međutim ukoliko se planira raditi montiranje halogenog svetla, tada je preporučena visina spuštanja plafona od 18cm. Za situaciju kada se planira staviti centralna klima iznad gipsanih ploča visina treba biti 36cm.

Postoji više modela kako se učvršćuje može biti drvenom i metalnom konstrukcijom. Za neke specijalne zahteve u ponudi su savitljive ploče  od rigipsa, za situacije kada treba  dobra akustika prostorije koriste se perforirane ploče. Takođe postoju modularne ploče za spušteni plafon od  60×60 cm ali i u drugim dimenzijama. te modularne ploče mogu biti ravne ili sa šarama, tako da svako može naći nešto što će njemu odgovarati.

Ovi poslovi su dobra prilika da se odradi termo i audio izolacija prostorije, a da to bude prikriveno sa pločama od gipsa.

U nekim situacijama se ne treba raditi spuštanje kompletnog plafona, nego se samo odradi delimično u prostoriji.  Mada postoji mogućnost da se ploče montiraju i na drvenu konstrukciju, ipak preporučujemo da se to odradi na metalnoj konstrukciji. Ploče se tu konstrukciju pričvršćuju uz pomoć vijaka.

Da bi se spušteni plafon uradio po sistemu uradi sam neophodno je dobro se informisati. Svaki proizvođači noseće konstrukcije i gipsanih elemenata daju preporuke za sigurno postavljanje. Na stovarištima se treba  informisati, ali oni nemaju uvek sve informacije i zato preporučujem da se dodatno informišete na sajtovima proizvođača.

Ploče mogu da se nađu u više različitih debljina i na vama je da odaberete one koje će najbolje odgovarati. Za osnovni rad biće dovoljan i skalpel i neki osnovni alat, međutim trebaće vam i neki specijalizovani alati ( bušenje rupa za halogenke).

Za neke predloge pogledajte kako se to može odraditi: spušteni plafoni galerija

Same gipsane ploče i ostali elementi od gipsa se lake obrađuju, ali se na njima lako i prave greške. Sve je potrebno dobro osmisliti i premeriti pre početka rada, a i tokom rada treba vršiti provere dosta često. Treba obratiti pažnju i kada se buše rupe u pločama za smeštanje halogenih lampi.

Spušteni plafoni u dnevnoj sobi

Ovo je verovatno najčešća prostorija u kući gde se radi kompletno ili delimično na tome da se spusti plafon. Kako se tu provodi najviše vremena tokom dana, cela stvar se ne treba raditi na brzinu. Treba se prvo dogovoriti sa ostalim ukućanima da li treba raditi i u kojoj meri, videti da svi iznesu neke svoje predloge kako bi to trebalo izgledati.

Kako se u osnovi spušteni plafoni uglavnom rade da bi se prikrili preterano visoki plafoni, neke instalacije, betonske grede i slične stvari sigurno da će se ukućani složiti međutim ostaje da se dogovoriti oko završnog izgleda. Kada se posao završi teško je ponovo se pokrenuti za nek krupnije izmene.

Naš predlog je da se spušteni plafoni u dnevnoj sobi odrade samo sa delimičnim spuštanjem, jer se na taj način razbija monotonija. Ovde ne bi trebalo slediti neke pomodne trendove (stepenesto spuštanje plafona) jer se moda dosta često menja. Najbolje je srediti to sa svedenim linijama i sa umerenim brojem halogenih lampi. Často se može videti da se u nekim porstorima polovina halogenih lampi drži ugašenim jer jednostavno se pretaralo sa njihovim brojem.

Za neke predloge pogledajte kako se to može odraditi: spušteni plafoni galerija

Za one koji vole klasiče stvari ostaje kompletno spuštanje i eventualno ukrašavanje sa diskretnim ugaonim lajsnama. Kada se na ovaj način radi spuštanje plafona u režiji uradi sam, to je svakako lakše nego kad je u pitanju delimično spuštanje.

Prilikom ovih radova treba dosta voditi računa o osvetljenju. Jeste da lampe treba da budu raspoređene na dobar način po samom plafonu koji smo spustili. međutim treba voditi računa da njihov broj bude optimalan i da su dobro raspoređene. Osvetljenje treba biti prijatno za ljude koji borave u prostoriji i ne treba da im zamara oči pri dužem boravku. Kada su u pitanju spušteni plafoni u dnevnoj sobi treba voditi računa da će osvetljenje dosta uticati na to kako će se videti i da taj izgled kada se upale svetla uveče može dosta da se razlikuje od izgleda sa ugašenim svetlima.

Vlaga koja se pojavljuje pri dnu zidova i polako se širi prema gore je čest problem. Ona  najčešće može nastati na dva načina, prvi je da dolazi iz temelja a drugi je da stiže spolja kao atmosferska vlaga. Bez obzira na način kako dolazi u zid, tu se zahvaljujući poroznosti građevinskih materijala kreće kanalima koje nazivamo kapilari, pa tako i naziv kapilarna vlaga.

Ovo se najčešće pojavljuje na starijim kućama koje su pravljene u periodu kada se nije postavljanju hidroizolacije mnogo vodilo računa. Kapilarna vlaga u zidovima se na novijim objektima može primetiti u situacijama kada je došlo do propusta u gradnji ili su se koristili loši materijali za hidroizolaciju.

Kakve sve probleme donosi kapilarna vlaga

Lista problema je veoma dugačka jer dolazi do propadanja građevinskog materijala koji je godinama izložen velikoj količini vlažnosti. Pored toga što se kvari estetki izgled materijala, u isto vreme on gubi na kvalitetu i statici. Na tim vlažnim delovima dešava se kristalizacija mineralnih soli koje se mogu prepoznati kao bele linije najčešće sa unutrašnje strane.

Istovremeno se pojavljuje problem što taj deo zida počne da buđa, pojavlju se kolonije gljivica. Ta pojava dodatno ruži deo zida gde je prodrla vlaga, ali treba imati u vidu da to ugrožava i zdravlje stanara. Kao što se vidi kapilarna vlaga u zidovima donosi čitavi niz problema.

Pored toga što se takvi problemi se mogu pojaviti najčešće pri dnu zida, Postoji još čitav niz problematičnih situacija gde materijali za hidroizolaciju ne vrše dobro svoju funkciju, navešćemo ovde najčešće.

Problem sa vlagom se često pojavi oko vrata i prozora koji nisu dobro odrađeni, gde se atmosferska voda se zadržava (sneg i kiša) i prodire kroz zid stvarajući vlažne fleke na kojima se može pojaviti buđ. Druga problematična situacija je kada je lošije odrađena hidroizolacija usled čega se javlja kondenz, otpadaju komadi maltera i dosta često buđanje zida.

Sve nabrojane probleme treba ozbiljno shvatiti i popravke odraditi na vreme. Savetovanje sa stručnjacima se preporučuje, jer pored nabrojanih uzroka mogući problemi mogu biti još: loši hidroizolacioni radovi oko poda, problem sa vodovodnom mrežom, problem sa kanalizacionim odvodom, lošije odrađeno postavljanje oluka.

Vlaga može da se širi i preko maltera ukoliko nije dobro napravljen, bez obzira što je zid dobro izolovan protiv vlage. U nekim situacijama je teže odrediti uzrok ako se pojavi problem na visini, jer se vlaga kapilarno kreće prema gore, ali usled gravitacije se spušta i prema dole istovremeno.

Kako rešiti problem

Mada je logično mnogi previde da potrebno je prvo tačno odrediti zašto se pojavljuje kapilarna vlaga u zidovima. Dosta često se čuje nažalost da su ljudi odradili sanaciju, a problem se ponovo javlja. Razlog tome je naravno što nisu tačno našli uzrok pre početka radova.

Kada se tačno utvrdilo zašto dolazi do problema mogu se razmotriti neke opcije za rešenje. Jedan od najčešćih načina jeste da se odradi posecanje zidova ukoliko se problem pojavljuje u prizemlju na donjim krajevima zidova. Podsecanje zidova podrazumeva rezanje između dva reda cigala i potom se u taj prorez postavljaju materijali za hidroizolaciju. Podescanje zida nije uvek najbolje rešenje.

Ovaj postupak se duž zida radi parcijalno, obično jedan metar i kad se to završi proseca se dalje. U taj procep se ubacuje nešto radi hidroizolacije, svaki proizvođač ima neki svoj proizvod i naziv ali je to sve zajedno najpoznatije pod nazivom “Kondor” Nakon toga se to učvršćuje ubacivanjem maltera pod pritiskom. Ovo je svakako posao koji mora da se prepusti stručnjacima sa dosta iskustva jer  nestručnim radovima možemo da značajno narušimo  statiku zgrade.

Bušenje rupa i ubacivanje hidroizolacijske smeše

Drugi način koji je takođe veoma često u potrebi je injektiranje zidova, postupak kada se u zidu buši određeni broj rupa i potom se u njih ubrizgava mešavina koja treba da popuni te kapilare i preči vlagu da se kreće tim mikro pukotinama. Na tržištu postoji veliki broj ovih sredstava, ali bi bilo dobro se sa stručnjacima posavetovati oko konkretnog izvođenja.

Svakako da bi bio  prvi korak odbijanje maltera na zahvaćenom području i oko 60cm od kraja gde se vidi da je zid vlažan. Malter se treba skinuti što je moguće bolje, pa na kraju može da se pređe sa žičanom četkom. Ukoliko se radi ubrizgavanje smese u rupe na zidu, treba da se taj posao uradi u skladu sa preporukama proizvođača tog sredstva.

Nakon toga se taj deo zida premalteriše malterom  u koji je dodat materijal koji sprečava prodiranje vlage. Obično je preporuka da taj noviji sloj maltera bude debljine najmanje 20mm.

Materijali za hidroizolaciju trebali bi se svi uzeti od istog proizvođača, jer obično ima nekoliko smesa koje se naizmenično nanose. kad se uzmu od istog proizvođača zna se da su međusobno testirani i da se neće javiti neke nuspojave.

Proces koji traje

Veoma je bitno shvatiti da je u pitanju proces koji traje nekoliko dana, jednostavno nema brzih rešenja. Savetovanje sa stručnjacima je obavezno, jer se radi veoma blizu temelja i statika zgrade može biti poremećena. U nekim situacijama može pomoći kopanje drenažnog kanala oko kuće i postavljanje spoljne hidroizolacije radi prečavanja prodiranja atmosferske vlage.

Kapilarna vlaga u zidovima od naboja je posebno specifično pitanje, može se reći da injektiranje zidova u toj situaciji uglavnom ne dolazi u obzir (samo retko se to može uspešno izvesti). Veoma čest slučaj je da kuće od naboja i čerpića nemaju urađen temelj i to se treva proveriti. Ukoliko je ta situacija najbolje je da se radi deo po deo zida, da je na dužini od dva metra podboči plafon i iskopa rupa ispod zida za nalivanje temelja i da se onda na njega polože materijali za hidroizolaciju.

Kao što sam spomenuo svako kvalitetnije rešenje zahteva dosta vremena, prvo da se nađe uzrok problema i potom da se problem eliminiše. Neka brza rešenja koja se nude, malterisanje specijalnim malterima, lepljenje pločica ili postavljanja maske od lamperije su kratkog daha uglavnom.

Čak i samo isušivanje zidova od viška vlage nakon sređivanja hidroizolacije je dugotrajan proces, posebno u situacijama kad su masivni zidovi. Ovde se zna desiti propust, jer nakon nekoliko dana rada oko prečavanja prodora kapilarne vlage ljudi požure da saniraju nastalu štetu. Ako se radi sečenje zidova, tad se sa spoljne strane ostavi nekoliko santimetara iznad kondora neomalterisano narednih godinu dana sa ciljem da se oslobodi vlaga u zidu koji se našao iznad hidroizolacije.

Mada se ne viđa baš često u kupatilima, zidana tuš kabina ima dosta ljubitelja. Jedina prepreka koja stoji na putu da se ona proširi više jeste nedostatak kvalitetnih majstora. Veoma često, čim neko spomene tuš kabinu koja bi bila ozidana, majstor odmah počne da objašnjava kako ima gotovih rešenja koja i nisu tako skupa.

Postoji dosta varijacija kako se to može napraviti, potrebno je voditi računa da se trebaju koristiti kvalitetniji materijali nego u ostatku kupatila zbog velike količine vode kojoj će biti izloženi. Veliki izbor materijala daje dosta mogućnosti kako će to na kraju izgledati, a da se spreči prskanje vode po kupatilu postoji izbor između toga da li da se koriste zavese ili vrata za zidane tuš kabine.

Lepo i korisno

Kada se gleda na slikama to uglavnom lepo izgleda, ali reći ćemo da je to delom zato jer su te slike malo našminkane. Lepota ovakve kabine uglavnom zavisi od toga koji se materijali upotrebljavaju i od toga šta posmatrač voli. Postoji neka razlika između toga da li se stavljaju male pločice za mozaik da pokriju zid ili se koriste staklene cigle da bi se zid napravio.

Neko bi mogao reći da je lepota uvek u oku posmatrača, međutim tu treba dodati i iskustvo majstora. Retko će se napraviti neki precizan plan kojega treba mastor da se drži prilikom ovih radova u kupatilu. Uglavnom se za ove situacije ide nekom od oka metodom, pa kako sve to na kraju ispadne. Ako je majstor iskusan ispašće dobro, međutim nekom manje veštom će se ipak provući određeni broj grešaka.

Jedna od zabluda jeste da je potrebno više prostora nego za standardne tuš kabine koje se kupuju gotove. Međutim ovo nije istina, mada se u praksi zidane tuš kabine uvek prave malo veće ako ima prostora. Ako je prostor ograničen, tada se i njigove dimezije prilagođavaju veličini koju ima kupatilo.

Pobornici ovog rešenja za tuširanje često navode da se kod gotovih kabina često voda zadržava, što dovodi do pojave buđi koja potom širi loš miris. Zapravo se ovo može desiti kod jeftinijih pa da je loše konstrukcije, a češće da majstor ne obavi dobru ugradnju i onda se voda zadržava u nekom sektoru pa to dovede do problema.

Kod ozidanih kabina jednostavno nema skrivenih mesta koja se ne mogu dobro isprati nakon kupanja. Današnja rešenja pri izradi koja se koriste su mnogo bolja od onih od pre 30 godina. Tada su sve redom ličile na one u kasarnama.

Materijali koji se koriste

Što se tiče materijala može se sve koristiti, međutim hidroizolacija mora biti odrađane na kvalitetan način. Zid se može praviti od cigle, siporeksa i ytong blokova, a takođe se često koristi i staklene cigle. Za staklene cigle nije bitno to oko hidroizolacije, ali za ostala materijale je hidroizolacija veoma bitna i zato to odmah ponavljamo još jedanput.

Staklene prizme (cigle) su veoma dekorativne, a ni cena im nije prevelika. Neki ih kombinuju sa redovnim zidovima, tako da deo bude klasičan zid a deo napravljen od staklenih prizmi. Sve je to stvar ukusa.

Masa za fugovanje je veoma bitna, jer mora biti izuzetno otporna na vlagu i istovremeno da sprečava pojavu buđi. Standarne fug mase ne dolaze u obzir, mada kako je u pitanju samo deo kupatila tršak kupovine specijalne mase za fugovanje da se sredi zidana tuš kabina ne bi trebao biti prevelik.

Podno grejanje je nešto o čemu većina razmisli, ali zbog manjka informacija brzo odustane. Sada to više nije ni komplikovano, a ni skupo. Podno grejanje se postavlja ispod zidane tuš kabine , a ne u celom kupatilu tako da pokriva relativno malu površinu. Za to zagrevanje se može koristiti i električna energija, pošto usled male površine i kraćeg vremena perioda ni cena ne bude previsoka.

Na šta paziti

Ima par stvari koje su bitne, a jedna od njih su na primer tačke prekida u betonu koji je ispod tuš kabine. U kućama to jeste manji problem, dok u stanovima te tačke prekoda su bitne jer se tu nalaze cevi i neke druge instalacije. U slučaju da nije dobro odrađena hidroizolacija tu će se voda prvo probiti, što može napraviti štetu u stanu ispod.

Izvođenje odvoda je bitna stavka kojoj se pristupa na različite načine. I ovde je problem u zgradama gde bilo kakvi veći radovi na ploči mogu dovesti do dodatnih problema. zato mnogi pribegavaju izdizanja nivoa na kojem se nalazi kabina za tuširanje. Na ovaj način mogu da ugrade i gotove kanalice za odvod viška vode. Kod njih je na primer dobro rešen problem sprečavanja povrata neprijatnih mirisa.

Takođe valja ramisliti da li će se koristiti vrata ili zavese radi sprečavanja prskanja vode svuda po kupatilu. Ovo je više pitanje koje svako treba samostalno da odluči, jer svaka opcija ima svoje prednosti i mane.

Takođe ima dosta podeljenosti oko pravljenja takozvanog zuba koji će zadržavati vodu da se ne preliva u kupatilo. To je nisi zidić visine oko 20cm koji ima neku funkciju kao prag. Kada se vide svi argumenti za i protiv, opet se dolazi do neke lične procene da li ćete ga postaviti ili će se ići bez njega prilikom gradnje.

Vrata za zidane tuš kabine

Mada su kod gotovih kabina za tuširanje vrata standarni deo, ovde se ređe upotrebljavaju. Delom kako su veoma skupa, a delom jer ljudi vole da koriste zavese koje se lako mogu zameniti nakon nekog vremena. Nema tu nekih velikih prednosti ni jedne ni druge strane, već je to više individualna stvar.

Ova vrata su staklena sa običnom ili ispskarenom površinom, a staklo koje se koristi na njima je kaljeno. Kada se opisuje efekat kaljenog stakla kažu da je to radi sigurnosti i slično je staklima na automobilu. Pored stakla se koristi pleksiglas i on tolazi kao providan, a može i sa mat povrđinom.

Vrata mogu biti klasična na otvaranje sa šarkama ili klizeća koja se nalaze smeštena u okviru. Ovde se prilikom odabira treba povesti računa i o širini ozidane kabine. Kako god rešenje da odaberete, najbolje je kupiti gotova vrata, u praksi pokazalo da se tako ima najmanje problema tokom korišćenja i održavanja.

Cevna izolacija nije baš nešto često spominjana kada se govori o izolaciji, međutim koristi od nje mogu biti znatne. Mada je osnovna ideja koja pada na pamet njeno postavljanje na cevi koje u negrejanom podrumu vode od peći za centralno grejanje do ploče gde ulaze u kuću. Sa novijim rešenjima je broj pozicija gde se izolacija na cevima može postaviti dosta velika i treba razmisliti o ovoj investiciji.

Pored toga što se na ovaj način omogućava dopremanje toplije vode za koji stepen od peći za centralo do grejane zone, tako se i skraćuje vreme koliko će dugo trebati da se prostor počne zagrevati.

Mesta za primenu

Kod nas se uglavnom izoluju cevi u podrumu gde se nalazi peć za centralno grejanje, a koji se ne greje. Pored toga je u prethodnom periodu se koristilo u industriji, mada su to bila malo lošija rešenja u odnosu na ono što se sad koristi.

Jedan od oblasti gde se ovo najviše širi u novije vreme jeste postavljanje izolacije na cevima koje se koriste u sistemima za podno grejanje. Cevna izolacija u ovom slučaju je specifičnog oblika koji se dugim teastiranjem u praksi pokazao kao najpraktičniji za tu situaciju.

Takođe jedna od ređih situacija jeste kada se voda iz bojlera dostavlja u neku udaljenu slavinu. Ova situacija je retka na ovim prostorima, ali ima situacija gde su primenjena takva rešenja. Cevna izolacija se ovde može lako izvesti uglavnom u trenutku grubih radova, ako se cev za sprovođenje tople vode sprovodi kroz zid. Na cevima koje se izoluju unutar zida su razvijene posebne konstrukcije koje su prilagođene uslovima u kojima se cev tada nalazi.

Sad se dosta čestou kupatilima koriste sistemi za sprovođenje tople vode pomoću PVC cevi koje su montirane na zid. Takav način je pogodan za naknadno izolovanje.

Na pojedinim mestima se mogu pročitati neki kraći tekstovi o izolaciji na vodovodnim cevima na mestu gde cve izlazi iz zemlje, mada je to malo drugačija stvar od ovoga o čemu ćemo pisati. Ali smo morali spomenuti i tu situaciju, je se većina tih tekstova odnosi na period kada se pojavi problem sa smrzavanjem vode. Takođe postoji izolacija koja služi za smanjenje buke, ovo se najčešće koristi u zgradama za izolovanje cevi koji služe za odvod otpadne vode.

Od čega se prave

Materijali koji se koriste su kvalitetni, otporni na delovanje vlage i ne mogu da gore. Međutim na izuzetno visokim temperaturama može doći do promena stukture i deformacija, pa se preporučuje poštovanje preporuke proizvođača koliko tačno da budu udaljeni od kotla.

Za izradu se koriste mešavine od ekstrudiranog ili od ekspandiranog polietilena, ali ima i dugih materijala na sličnoj osnovi. Ukoliko je izolacija cevi od grejanja na otvorenom prostoru, onda se ona dodatno oblaže aluminijumskim folijama različite debljine ili sa dodatnom polietilenskom zaštitom.

Ova cevna izolacija koja se oblaže aluminijumskom folijom  i namenjena je korišćenju na otvorenom prostoru je najčešće od kamene vune. Treba obratiti pažnju jer iako je kod ove izolacije otporn bez problema do temperatura od 300°C, folija od aluminijuma koja služi kao omotač je otporna do 100°C.

Konkretan sastav se razlikuje od proizvođača do proizvođača, ali svi imaju veoma slične krajnje karakteristike. One zavise od toga i za šta su sevi namenjene, a postoje 4 glavne namene koje se razvrstavaju prema tipu cevi koje se trebaju izolovati:

•  za hladnu vodu
•  za toplu sanitarnu vodu
•  instalacije grejanja
•  za otpadne vode

Nama je osnovna tema ovog teksta izolacija cevi od grejanja, ali smo spomenuli i ostale tipove cevi za koje se mogu zaštititi dodatnom izolacijom.

Sistemi montaže

Kako je ovaj sistem izolacije već jako dugo u upotrebi, razvijena su brojna rešenja koja sva nude jednostavnu montažu. Ti sistemi kojima se vrši izolacija cevi od grejanja su prilagođeni potrebama za različite uslove.

Jedan od najspecifičnijih jeste izolacija za cevi koje se koriste za montažu podnog grejanja. Na poprečnom preseku se može videti da sa jedne strane na ovoj izolaciji postoji ravan deo i da je značajno deblja od druge strane koja je zaobljena. Taj ravan deo se polaže na zemlju, a debljina sprećava da se toplota od cevi koristi za zagrevanje ploče na kojoj leži.

Prilikom montaže cevna izolacija može da se navuče na cevi od grejanja pre varenja. Takođe na izolaciji postoji predodređeno mesto gde se može raseći, a neki prozvođači proizvode sisteme koji imaju šav celom dužinom. Proizvode se i delovi koji se montiraju na mestima gde se nalaze ventili i oni mogu da dodatno na tim mestima povećaju termoizolaciju.

Bitno je napomenuti da ovi sistemi pošto se nabace na cevi se sastavljaju lepljenjam i svaki proizvođač izolacije ima lepilo koje je prilagođeno samo njegovoj izolaciji. Sa jednim pakovanjem lepila se može sastaviti 100 metara, a kod nekih proizvođača i po dvesto metara izolacije. Korišćenjem nekog drugog lepila se mogu postići lošiji rezultati, pa zaista ne treba tu eksperimentisati.

Cena koštanja

Ovim načinom se prosečno ostvari ušteda od oko 5% ako se radi na kvalitetan način. Naravno ovaj procenat zavisi od dužine koju izolirate i sa koja debljinu ima cevna izolacija.

Pre dvadesetak godina je izbor materijala bio oskudniji, a cene sigurno veće i to je bio razlog da se o ovome ne razmišlja. U današnje vreme, zaista nema smisla pronalaziti neka opravdanja zašto se ovo ne odradi.

Ukoliko je na nekim mestima rađena instalacija u periodu 70-ih ili 80-ih godina prošlog veka, to treba ponovo sve odraditi. Ovo se radilo po sistemu da je ostavljan betonski tunel od pomoćnog objekta gde je peć za centralno, pa do kuće. Sve je to bilo izolovano na ispravan način, ali je usled velikog vremenskog perioda koji je protekao ona izgubila svoja svojstva. Ukoliko je situacija slična nevedenoj, sve je to isplativo obnoviti jer nova cevna izolacija će značajno povećati čuvanje energije.

Ovi radovi se ne mogu porediti sa zamenom stolarije ili izolovanjem fasade, gde se ostvaruje veoma velika ušteda nakon odrađenih radova. Međutim kako je sezona grejanja kod nas oko 5 meseci, uštede koje se mogu postići izolacijom na cevima mogu ostvariti dovoljne su da se o tome razmisli.

Iverica je materijal koji se u ranim oblicima pojavio tek polovinom 20 veka. U tom ranijem periodu se pravila furnirana iverica gde je ploča oblagana firnirom da bi se dobio što prirodniji izgled, jer su kupci imali veliku odbojnost prema njoj. Od tada je prošlo dosta vremena tokom kojeg ivericin imidž se značajno popravio, sada je dobro došla u uređenju enterijera i proizvodnji nameštaja.

Za nju se još raširio i naziv univer, pravi se u velikom broju dimenzija, debljina i dezena. Ta velika raznolikost je omogućila da se može primeniti praktično svagdeu kući od kuhinja od iverice  pa do pregradnih zidova.

Od čega se pravi

Univer ili iverica se pravi od iverja drveta koje ostaje kao nusprodukt pri drugim radovima u drvnoj insustriji. Međutim on je samo jedan vid materijala koji se dobija od toga, pored univera postoje još tri dodatne jasno odvojene grupe. Prva je medijapan koji se pravi od sitnijih komada i bolje je presovan, druga grupa proizvoda su laminati koji su kod nas poznati kao podne obloge. Treća grupa proizvoda OSB ploče (oriented strand board).

Postoji nekoliko različitih načina kako se razvrstava iverica. Mada je kompaktna, u nekim situacijama ona se sastojati od više slojeva gde su dva spoljna napravljena od finijih komada otpada.

Ti spoljašni slojevi su debljine oko 3mm, dok je sredina napravljena na klasičan način sa manjom gustoćom. Takođe se vrši podela prema gustoći, tako da se za svaku namenu može naći odgovarajuća.

Tokom rane faze korišćenja iverice ploča se oblagala isključivo samo sa furnirima i to je bilo dosta skupo. Kasnije se pristupilo farbanju masnim bojama, lepljenju papirnih ili plastičnih folija sa različitim dezenima. To je spustilo cenu koštanja, mada se furnirana iverica i danas proizvodi i koristi pri proizvodnji nameštaja.

Takođe su u ranim fazama proizvodnje problem predstavljali fina drvna prašina i korišćenje formaldehida pri presovanju ploča. Usled utvrđenih pretnji po zdravlje ljudi, vlade velikih država su preduzeli korake da se te dve pretnje uklone iz procesa proizvodnje.

Kako izgleda

Kada se završi proces proizvodnje iverica je u velikim pločama koje su približno dimenzija 2 x 6 metara. Tu se završava svaka sličnost među njima, prvo što im se razlikuje jeste debljina. Te debljine mogu da variraju od 8mm pa sve do 48mm. Kaošto smo rekli postoje razlike i u strukturi ploča što se vidi na poprečnom preseku.

Što se tiče dezena on se nanosi na nekoliko načina, ali je na našim prostorima najprisutniji pomoću tanke plastične folije. Na tim folijama se može naći šara koja je imitacija nekog drveta ili mogu biti jednobojne. Od jednobojnih se najviše proizvodi bela koja se najviše koristi pri izradi  kuhinja od iverice, a u manjom meri ostale boje.

Površina  može biti mat ili da poseduje visoki sjaj. Takođe je furnirana iverica podeljena prema tome da li se lakira tako da bude mat ili se lakiranjem dobija visoko sjaj.Pojedini tipovi folije na sebi imaju utisnut reljef koji je dosta verna kopija neravnina na drvetu, te se teže može primetiti da je u pitanju univer.

Jedan od specifičnijih proizvoda su ploče za kuhinjske elemente, kojima se jedna duža strana zaobli i folija se zalepi u potpunosti preko toga. Kako te radne ploče koje se koriste za kuhinjske elemente trpe velike izazove, kao što su agresivna sretstva za čišćenje i udarci, stavljanje toplog posuđa na njih oni moraju biti napravljeni da to sve izdrže bez oštećenja.

Za zaštitu poprečnih rezova se koriste kant trake ili u novije ABS trake. Kant trake su tanje i koriste se na mestima gde se samo vrši vizuelno prikrivanje iverice, dok su ABS trake deblje (2 – 3mm) i one mogu da fizički zaštite ivicu univera od udaraca. Proizvode se furnirane trake od različitih tipova drveta i onda se prema potrebama koriste da bi se kantovala furnirana iverica.

Ambalažna iverica se ne oblaže nikako već u prodaju ide tako da se mogu videti komadi iverja od kojih je napravljena. Najčešće se proizvodi u tanjim debljinama, njena osnovna namena je izrada različitih snaduka ili sličnih konstrukcija za jednokratno korišćenje.

Za čega se koristi

Upotrebljava se za izradu velikog broja nameštaja za kuću, ali su verovatno najpoznatiji kuhinja od iverice. Kako se dobije velika površina koja je ravna to se pokazalo kao veoma praktično kada je u pitanju čišćenje nameštaja. To je dovelo do popularnog sistema dizajna posebno kod kuhinja gde se ti elementi lako zaprljaju i potrebno ih je često čistiti.

Veoma je pogodna da se napravi nameštaj po uradi sam sistemu, jer postoje specilizovane radnje gde se na osnovu krojne liste svi elementi dobiju isečeni na tačnu meru. Nakon toga svako kod kuće može sastaviti komad nameštaja.

Pre su se za sastavljanje koristilli drveni tiplovi od bukovine, na taj način se nije moglo videti gde je veza između komada iverice. Ovakav sistem sastavljanja je potisnut u današnje vreme jer se najviše koristi veza sa šrafovima koji imaju krupniji korak u  navoju. Tim šrafovima se upusti glava i kada se zavrnu nalaze se u ravni sa površinom iverice. Nakon toga se preko njih nalepi nalepnica koja je u dezenu kao univer i to se dobro uklopi.

Dosta često se univer koristi za pravljenje pregradnih zidova u većim prostorijama i halama. Jedan od najboljih primera za to su sajmovi, gde su svi prostori između izlagača podeleni sa takvim pregradnim zidovima.

Furnirana iverica se koristi za manje elemente nego su pregradni zidovi. Prilikom izrada kuhinja od iverice upotrebljava se upravo univer oplemenjen furnirom pri izradi vrata. Za ostale delove kuhinjskih elemenata može ići i beli univer.

Ima li problema

Više prepreka stoji ispred odluke da se od iverice nešto napravi. Neki su problemi stvarni, dok su drugi umišljeni i tu je potrebno napraviti razliku. Prvo da se pozabavimo umušljenim preprekama koje su zasnovane na predrasudama. Činjenica jeste da se iverica pravi od otpada u drvnoj industriji, ali je predrasuda da je zbog toga lošija. I ovde imamo više klasa kako je podeljena prema kvalitetu, a svakako da se od naj jeftinije ne mogu očekivati dobri rezultati.

Stvaran problem jeste da loše podnosi transport, da nije baš za pogodna da se često rastavlja i sastavlja. Ukoliko dođe do oštećenja, teško ga je popraviti a da se ne vidi da je krpljeno. Ukoliko imamo gotove elemente u sobi ili kuhinji, teško je naći baš taj isti dezen univera koji bi se uklopio sa postojećim.

U svakom slučaju je univer prisutan u našim kućama i nije loše se upoznati sa svim njegovim manama i prednostima. Kada ga je već nemoguće izbeći kad se radi sređivanje enterijera, treba onda da se iskoriste sve prednosti koje nudi kao materijal.

Kada su u pitanju kaljeve peći veliki broj ljudi ima pozitivne stavove, mada ima nekih osobina koje kvare tu dobru reputaciju. Te zamerke se uglavnom odnose da zauzimaju dosta prostora i što greju najčešće jednu prostoriju.

Postoji veliki broj načina na koje mogu da se koriste kaljeve peći, za etažno grejanje ili centralno, mogu da se zagrevaju na čvrsto gorivo ili struju.

Odabir tipa peći

Kad su priča o ovim pećima uglavnom se mislima one koje imaju pravougaonu osnovu i visinu oko dva metra. Pored njih se mogu naći modeli koje imaju kružni oblik i one koje su relativno niske. Razlika među njima osim po obliku je i u rasporedu dimovodnih kanala.

Nekih alternativnih rešenja ima mnogo, tako da se prvo može odabrati način kako će se kaljeve peći koristiti. Mogu da se koriste za centralno grejanje, za etažno grejanje i još dosta raznih kombinacija.

Priprema materijala

Pre početka radova bi trebalo videti šta ima da kaže majstor za kaljeve peći, ne treba raditi prema nekim sopstvenim procenama pozicioniranje peći i nabavku materijala. Kako ovo nije baš posao koji se radi često, malo je dobrih mastora za zidanje kaljevih peći.

Po oglasima ima dosta ponuda, ali bi se prvo trebalo raspitati kod poznanika koji su pravili peć kod sebe u skorije vreme da preporuče majstora.

Kada je u pitanju potreban materijal mi ćemo ovde dati jedan kraći spisak onoga što će sigurno trebati, a na vama je da vidite tačno u kojoj količini.

• šamotne cigle
• šamotne ploče
• stare cigle (pune)
• stari biber crep
• ilovača (kupuje se spakovana u džakove)
• šamotno brašno
• pesak
• žica (za vezanje kaljeva tokom gradnje)
• ložište
• vrata za ložište i pepeljaru
• cev za spajanje sa odžakom
• boja za fugovanje (cementna boja)

Tačan broj potrebnog materijala će vam reći majstor za kaljeve peći kada vidi prostor gde će zidati. Što se tiče alata koji će trebati, to je u osnovi klasičan alat koji se koristi za zidanje i koliku površinu treba zagrevati.

Prilikom izračunjavanja potrebnog broja kaljeva se kao osnova uzima broj kubnih metara prostorije koja se zagreva i to se množi sa 1 ili sa 1,5. U predelima gde su zime jače je bolje broj kubnih metara prostorije pomnožiti sa 1,5 i na osnovu toga nabaviti određeni broj kaljeva. Može u takvim uslovima da se koristi i broj jedan za množenje, ali takve peći traže više loženja kad stegne zima.

Proces zidanja

Kaljevi koji se ugrađuju u donji red se ne računaju, jer se oni nalaze na nivou gde se nalazi pepeljara i zadržavaju jako malo toplote. što se tiče rasporeda dimovodnih kanala oni mogu biti organizovani horizontalno, vertikalno ili biti kombinacija ova dva sistema.

Mesta gde se može naći dobar majstor za kaljeve pieći su Subotica, Sombor, Vrbas, Temerin, Kikinda i Novi Sad.

Postupak zidanja

Pre nego se počne zidanje kaljeve peći potrebno je pripremiti prstor na mestu gde će se ona nalaziti. Najčešće se taj deo poda izbetonira, u nekim situacijama se postavlja azbesna ploča debljine 8 mm na mesto gde će se peć slagati.

Posle toga se formira prvi red, ugrađuje se mesto za pepeljaru i rešetka ložišta. Po završetku tog dela posla pristupa se popunjavanju tog redasa šutom od lomljenih biber crepova ili starih kaljeva i na kraju se taj sloj pokriva peskom. Nivo peska treba da bude niži od visine prvog reda kaljeva za debljinu jednog crepa. Nakon ravnanja peska, na njega se uredno složi biber crep i zamaže se blatom koje je napravljeno mešanjem ilovače i šamotnog brašna.

izgled dimovodnih kanala

Nakon prvog reda počinju da se slažu sledeći redovi i to uvek sa kaljevima koji se nalaze na ćoškovima prvo. Prilikom slaganja ostalih vrši se njihovo međusobno povezivanje žicom, za koju je uglavnom na samim kaljevima predviđeno mesto gde će se postaviti. Potom se dodatno učvršćuju blatom.

Kako napreduje zidanje kaljeve peći po redovima, uporedo se zidaju unutar nje i dimovodni kanali. Kada se dođe do određene visine vrši se slaganje biber crepova i na njih se ugrađuju poklopni kaljevi.

Kao završni radovi se obavlja čišćenje i pranje kaljeve peći i nakon toga sređivanje fugni. Uglavnom se koristi cementna boja da bi se pripremila smesa za fugovanje i to što približnija boji kaljeva.

Testiranje dimnjaka

Kao neko pravilo se uzima računica da dužina koju dim prolazi u samoj peći mora biti tri puta kraća od dužine dimnjaka. Ukoliko ste ga angažovali o tome će računa voditi majstor za kaljeve peći tako da neće biti problema.

Druga bitna stvar je da se peć treba testirati čim su radovi gotovi, ali sa slabijom vatrom. Na taj način će se proveriti da li vuče ili ima nekih problema koje treba rešavati. Uglavnom kad se završi zidanje kaljeve peći potrebno je ostaviti sve da se dobro osuši pre nego se naloži vatra punom snagom.

Staklene cigle (prizme) nisu toliko čest element koji se koristi prilikom uređenja enterijera na našim prostorima. Međutim nisu ni preterano retke, tako da su svi upoznati sa njima. Na tržištu se sada zahvaljujući brzom razvoju tehnologija mogu naći u velikom broju boja, oblika, dimenzija i dezena.

Kod nas se najčešće upotrebljavaju za zatvaranje prozora, kao svetlarnici pošto ne postoji mogućnost otvaranja. Ređe se mogu videti pregradni zidovi napravljeni od njih u prostorijama. najređe se koriste za izgradnju nekih elemenata kao što su pultovi ili šankovi. Postoje posebni sistemi montaže gde se staklene cigle koriste za izradu podova po kojima se može šetati, što izgleda veoma dobro.

Priprema

Pre početka radova se ide po principu tri puta meri, razlog tome je postojanje nekoliko različitih dimenzija koje se mogu naći u prodaji. Pri nabavci se treba informisati o preporuci proizvođaka koja smesa da se koristi za povezivanje i na koji način će se takav zid armirati radi dodatne stabilnosti.

Pored velikog broja dimenzija u pripremama treba voditi računa da staklene cigle stižu ravne i sa različitim dezenima na sebi. One sa ravnom površinom su klasične i najviše se koriste. To i nije baš bez razloga jer se u praksi pokazalo da kad prizma na sebi ima neku reljefnu šaru na njoj se zadržava prašina što zahteva više vremena za održavanje posebno ako je na visini ili nepristupačnom mestu.

Postoji veliki broj oblika i ovde bih spomenuo da imaju modeli koji su napravljeni za uglove. Verovatno da se mogu nabaviti samo u najbolje opremljenim radnjama, ali dobro dođu u nekim specifičnim situacijama.

Što se tiče učvršćivanja postoji klasičan način zidanja gde se koristi fini pesak, cement i armatura prečnika 6mm. Drugi način učvršćivanja je pomoću silikona i tad se staklene cigle ugrađuju unutar metalnog rama. Ovaj sistem sa ramom se može koristiti i za pregradne zidove tako što jedan deo tog rama ide na pod, a jedan na plafon prostorije.

Najčešće su kvadratne i pravougaone staklene cigle:

• 190 x 190 x 80 — 25 komada za 1 m²
• 190 x 90 x80 — 50 komada za 1 m²
• 240 x 240 x 80 — 16 komada za 1 m²
• 240 x 115 x 80 — 32 komada za 1 m²
• 115 x 115 x 80 — 64 komada za 1 m²
• 190 x 190 x 100 — 25 komada za 1 m²
• 298 x 298 x 100 — 9 komada za 1 m²

Zidanja

Pre početka radova se na mesto gde će ići zid zelepe trake selotepa, a potom se se stavi i traka od pene koja nije debela (poliesterska traka od 8mm). U novije vreme se može koristiti plastična lajsna koja je napravljena tako da u nju staklene prizme mogu idealno složiti.

Da bi se sve na kraju dobro završilo, proverite još jedanput da li je deo poda gde se postavlja zid vodoravno ravan. Ukoliko postoji neki problem oko toga, treba to rešiti jer bi podizanje staklenog zida na površini koja nije horizontalno ravna dovelo samo kasnije do problema.

Potom se pristupa slaganju staklene cigle, a razmak između njih se određuje pomoću plastičnih krstića (plastini krstići namenjeni fugnama za staklene cigle). Postoji više različitih smesa za vezivanje staklenih prizmi. Bitno je pridržavati se saveta i preporuka koje je dao proizvođač mase koju koristimo. Za učvrćivanje staklenog zida dosta se u poslednje vreme koriste i razne vrste silikona, ali treba obratiti pažnju da li odgovaraju za taj posao.

Poliesterska traka se postavlja i na bočne strane zida ukoliko se on na nešto naslanja, kao i na vrh ako ide do plafona. Funkcija te trake je da omogući slobodan rad tog zida pri promenama temperature.

Na kraju kada se završi posao pristupa se uklanjanju (lomljenju) plastičnih krstića i fugovanju prostora među ciglama. Za potrebe popunjavanje prostora među prizmama mogu da se koriste i različite vrste silikona u boji.

Stakleni zid se može napraviti i pomoću gotove konstrukcije koje mogu biti metalne, drvene ili plastične. Na našim prostorima se malo teže može doći do ovih gotovih konstrukcija, mada one mogu da značajno ubrzaju ceo postupak. Kada se staklene cigle ugrađuju u ovu konstrukciju to se naziva suva montaža.

Učvršćivanje strukture zida

Osnovna stabilnost zida potiče od toga što je napravljen na ravnom i stabilnom terenu. Veoma treba paziti na to da prvi red koji se složi bude ravan horizontalno i vertikalno.

Zid od staklenih prizmi ne treba da se armira sa armaturom od prečnika 6mm samo ukoliko ima dimenzije manje od 1,5 m x 1,5 m. Treba voditi računa pri radu da te čelične šipke nakon motaže ne dodiruju prizme, već sa su unutar mase koje koristimo za vezivanje. Vertikalne armature za učvršćivanje zida treba da budu ugrađene već kad se odradi prvi red, jer se naknadno ne mogu montirati.

Ova vrsta zidova se može praviti i tako da se to napravi sve unutar jednog rama koji može biti čelični ili aluminijumski. Ovi ramovi se dosta koriste za zatvaranje prozorskih otvora, a mogu da se  ramovi ugrađuju u zidove tako da budu prikriveni.

Na kraju moramo spomenuti da se zid napravljen od staklene cigle nikako ne može smatrati nosećim i ne bi trebao biti dodatno opterećen. Ukoliko su zidovi značajno većih dimenzija treba angažovati stručnjaka da uradi proračune kako se treba raditi.

Ako vam je kada stara, propala i počela je da rđa a trenutno niste u mogućnosti da kupite drugu ili ne želite da u kupatilu lupate beton oko kade i postojeće pločice da bi je zamenili novom rešenje je farbanje kade.

To je najbrži i najjeftiniji način da se poboljša njen estetski izgled i upotrebljivost.

Da bi farbanje kade bilo uspešno potreban vam je sledeći materijal i alat za rad:

• sredstvo za farbanje
• valjak i četka za nanošenje proizvoda
• vodobrusni papir za pripremu površine
• krep traka
• drvena lopatica za mešanje
• par zaštitnih rukavica

Pripremni radovi

Važno je da pre početka obnavljanja sanitarije dobro pripremite podlogu za farbanje. Kadu očistiti od svih nečistoća što detaljnije: rđe, kamenca, silikona, ostataka sapuna i drugih masnoća, dobro oprati vodom i isušiti.

Za čišćenje možete koristiti nitro razređivač ili denaturisani alkohol za čišćenje. Ukoliko ima još naslaga kamenca ili se farba na kadi negde ljušti treba je ukloniti vodobrisnim papirom. Prašinu od šmirglanja je najlaše usisati a onda dobro oprati kadu, prebrisati je krpom i osušiti je. Ako se vide brazde ili rupe treba ih popuniti gitom.

Pre nanošenja sredstva za farbanje ostavite 3-4 sata da se površina dobro osuši. Ne zaboravite da skinete sifon, zatvorite odvod vode i da oko kade zalepite krep traku da ne zamažete pločice.

Farbanje kade

Prema uputstvu pripremite boju vodeći računa da će nakon 30-40 minuta smeša početi da se zgušnjava, što otežava bojanje. Koristite sunđerasti valjak ili četku kojoj ne otpadaju dlake. Najbolje je započeti od delova koji su najudaljeniji od mesta na kom se nalazite nanoseći sredstvo ravnomerno odozgo prema dole unakrsnim potezima završavajući uvek laganim potezima u vertikalnom smeru.

Nanosi se samo jedan sloj proizvoda. Ako se farba nakon 40 minuta previše zgusnula treba je razrediti sa par kapi nitrorazređivača. Ostaviti da se suši oko pola sata, pa onda još jednom preći četkom da odstranite višak u slučaju curenja. Nakon 5-6 sati skinite krep traku.

Zbog isparenja treba otvoriti prozor, a vrata od kupatila zatvoriti da se miris ne širi u druge prostorije. Pre upotrebe kade koju smo sredili treba sačekati najmanje tri dana.

Održavanje obojene kade

Ovako reparirana sanitarija biće glatka i sjajna. Treba voditi računa da prilikom održavanja ne koristite abrazivna sredstva jer ona mogu oštetiti farbu. Za pranje je najbolje upotrebiti rastvor sirćeta i mlake vode ili blaže deterdžente. Na tržištu se mogu naći specijalna sredstva za održavanje kada koja uklanjaju i kamenac.

Možete sami napraviti moćnu smešu koja je potpuno prirodna i neškodljiva za zdravlje, ne sadrži štetni hlor, košta manje nego kupovna sredstva za čišćenje a uspešno odstranjuje nečistoće koje se lepe i zadržavaju na kadi.

Efikasna pasta za održavanje kade

Potrebno je:

60 grama boraksa

80 ml soka od limuna

U činijici pomešajte sastojke da dobijete homogenu smesu. Pomoću sunđera ili krpe nanesite na kadu. Ostavite da odstoji 2 sata, a onda je istrljajte i dobro isperite vodom.

Ako nakon par godina bela boja počne da žuti ili farba počne da se guli farbanje kade treba ponoviti.

Tokom 60-tih godina papirne tapete za zid su bile pravi hit. Prilikom uređivanja životnog prostora važilo je nepisano pravilo da svaka kuća ima bar jednu prostoriju gde su svi zidovi oblepljeni tapetama.

Vremenom su se menjali trendovi, pojavljivali su se novi, moderniji i savremeniji načini dekoracija, pa su 90-tih pale u zaborav da bi se poslednjih par godina ponovo vratile u modu.

Kako izabrati tapete?

Ako ste se odlučili da  neki kutak vašeg doma ulepšate i osvežite tapetama prilikom izbora papirne tapete za zid trebate voditi računa da se one uklapaju u enterijer prostora u kome će biti, da idu uz boju i stil nameštaja u prostoriji. Na tržištu postoji ogroman izbor tapeta najrazličitijih boja, dezena, motiva mnogih stranih proizvođača. Prilikom kupovine obratite posebnu pažnju na kvalitet tapeta: lake za održavanje, postojanih boja, da su perive i postojane pri čišćenju.

Kod kupovine važnu ulogu igra cena. Obične, jednostavne tapete za zid se kreću od 800 do 1400 dinara po rolni, kvalitetnije i modernije su u proseku 2500-5000, dok se cene za ekskluzivne tapete limitiranih serija koje nose potpis poznatih svetskih dizajnera kreću od 9 hiljada pa do čak 15000 dinara po rolni.

Koliko je rolni potrebno

Količina tapeta koju treba da kupite zavisi od toga da li ima spajanja motiva. Što je više spojeva biće više odbacivanja pa će vam trebati više tapeta. Uvek treba kupiti malo više od potrebne količine a ostatak možete iskoristiti za spojeve. Standardna rolna tapete je dugačka oko 10 metara i široka 53 cm.

Broj potrebnih rolni dobijete kada dužinu jedne staze (visina prostorije +5-10 cm za ravnanje) pomnožite sa brojem staza (izmerite obim prostorije i podelite sa širinom rolne) i rezultat podelite sa dužinom rolne (naznačena je na pakovanju).

Vrste zidnih tapeta

Papirne tapete – najčešće se koriste i znatno su jeftinije od drugih vrsta. Ne mogu da se peru i kvase pa nisu pogodne za lepljenje u kuhinji ili u hodniku. Tanke su, lako se oštećuju i teško se lepe.

Papirne tapete presvučene providnom folijom – perive su, ali se zbog folije teže skidaju.

Papirne reljefne  tapete – praktične su za oštećene i neravne zidove. Ne rastežu se pa se lako postavljaju. Mogu da se boje disperzivnim bojama.

Plastificirane tapete – izrađene su od akrila, mogu da se boje, perive su, postojanih boja. Skuplje od papirnih.

Samolepljive tapete – prodaju se u više boja i sa različitim motivima. Lako se postavljaju i mogu se prati.

Stikeri za zid – brzo i lako se postavljaju na deo zida. Danas su sve popularnije ove zidne nalepnice raznih dezena i dimenzija izrađene od samolepljive folije.

Foto tapete – ima ih u više dimenzija sa različitim motivima iz prirode, životinja, crtanih filmova.

Svilene tapete na papirnoj osnovi – skupe su i osetljive. Prilikom postavljanja spojevi se uvek vide pa ih zato treba koristiti samo za male površine.

Vinilne tapete – imaju PVC sloj i finu teksturu, lepe se na papirnu podlogu. otporne su i mogu da se peru.

Jutane tapete – prodaje se u rolnama ili zalepljena za papir koji čuva njen oblik. Kada se postavljaju lepak se nanosi na zid a ne na jutu.

Tapete od trske – napravljene su od trske ili biljnih vlakana i lepe se za papirnu podlogu. Spojevi između tapetnih traka se uvek vide.

Tapete od plute – za papirnu podlogu je zalepljen fini, tanki sloj plute. Mogu biti i obojene gde se boja vidi kroz rupe.

Tapete sa posebnim efektom – postoji veliki izbor tapeta sa imitacijom drveta, prirodnog kamena, pločica, mermera.

Tapete od bambusa – veoma su kvalitetne, postojane i dugotrajne, ali su skupe.

Metalne tapete – to su metalni listovi na papirnoj osnovi. Mogu da se koriste samo za besprekorno ravne zidove. Komplikovane su za stavljanje.

Majstori lepljenje tapeta naplaćuju od 3 do 5 eura po metru kvadratnom. To je cena za ruke i utrošeni lepak. Uz malo truda i strpljenja možete ih postaviti sami.

Pre nego što počnete da lepite papirne tapete za zid pripremite potreban materijal i pribor za rad:

• Makaze sa dužim oštricama da lakše sečete
• Mekana četka za pritiskanje tapetnih traka. Nemojte je koristiti za druge poslove i vodite računa da se lepak ne zalepi na njena vlakna
• Sto za nanošenje lepka na tapete je na rasklapanje pa se lako pomera i oko njega možete nesmetano da se krećete. Mora biti čvrst i stabilan
• Četka sa kojom ćete skinuti višak lepka sa tapeta
• Visak koristite da odredite vertikalni pravac u odnosu na zid i pravilno postavite prvu traku. Možete ga napraviti sami tako što ćete na veći ekser zavezati konac
• Skalpel za precizno sečenje
• Valjak za poravnanje spojeva kod već zalepljenih tapetnih traka. Ne treba ga koristiti za reljefne tapete jer ćete pritiskanjem oštetiti motive
• Četka za nanošenje lepka
• Plastična kanta za mešanje lepka
• Lenjir
• Sunđer za brisanje viška lepka sa perivih tapeta

Lepljenje tapeta

Da kvalitetno odradite posao bitno je dobro pripremiti podlogu. Sve eksere i šrafove treba izvaditi a na njihovo mesto staviti komad čačkalice da možete lakše da ih vratite kad završite sa lepljenjem. Rupe zakrpite ako vam više nisu potrebne. Skinite šaltere i utičnice i na njihovo mesto ugurajte papir.

Zidovi treba da budu što ravniji i čisti. Ako je star i neravan treba ga izgletovati i odraditi impregnaciju. Zid ne sme biti vlažan ili sveže okrečen jer tapete neće dobro prijanjati za podlogu.

Najjednostavnije se lepe papirne tapete za zid koje nemaju uzorak i tu nema otpada. One sa mustrom imaju oznake koje treba pratiti kad počnete lepiti. Na primer oznaka 68/34 znači da se uzorak ponavlja u razmaku od 68 centimetara a još 34 cm treba ostaviti za podešavanje prilikom lepljenja traka. Ako se mustre podudaraju trake se lepe na istoj visini.

Lepljenje na stare, postojeće tapete – ako su još uvek čvrste, nemaju oštećenja i i dobro su pričvršćene za zid na njih možete zalepiti nove. Vodite računa da zid može podneti do tri sloja tapeta. Stare, oštećene tapete najlakše ćete skinuti tako što ih mlakom sapunicom premažete da lepak otpusti, ostavite 20-tak minuta da odstoji i skinete ih špaklom.

Kako da zalepite prvu tapetnu stazu (traku)?

Počnite od ugla koji se graniči sa zidom koji ima prozor, tako da neće biti vidljivo ako se desi da se preklope dve tapetne staze. Ako u prostoriji ima više prozora počnite od zida na kome je najveći. Od ćoška odmerite širinu tapete i povucite vertikalu. Bitno je da početna traka bude ravno zalepljena jer će se sledeće naslanjati na nju. Za to koristite visak.

Isecite nekoliko traka koje su dugačke kao visina prostorije i dodajte još 5-10 centimetara zbog ravnanja ispod plafona i iznad poda. Za sečenje koristite skalpel ili oštre, veće makaze. Pripremite par komada staza, na naličju ih obeležite brojevima da biste ih kasnije pravilno zalepili po redosledu. Složite ih jednu na drugu tako da licem budu okrenute na dole.

Pripremite lepak za tapete prema uputstvu proizvođača pazeći da nema grudvica. Ostavite da nabubri pa ga ravnomerno nanesite na celu površinu, savijte krajeve ka sredini, lepak na lepak, i ostavite da odstoje 3-5 minuta dok ne počnete lepljenje. Tako pripremite nekoliko traka dovoljno da polepite za 15 minuta a da se lepak ne osuši.

Zalepite gornji deo tapete za početak plafona, vodeći računa da bočna ivica bude postavljena ravno sa vertikalom koja je povučena na zidu. Otklopite samo gornju stranu savijene trake i lepite je. Počnite od gore, povlačeći od unutrašnje strane ka spoljašnjoj. Otvorite deo trake koji je ostao preklopljen i nastavite lepljenje do poda. Prilikom postavljanja na zid tapetu ravnajte krpom, a spojeve valjkom. Pazite da ne ostaju balončići vazduha. Mehuriće možete probušiti tankom iglom i istisnuti vazduh suvom četkom ili krpom. Ako je zid neravan pa tapeta pređe na drugi zid treba je poravnati skalpelom. Višak tapete blizu poda odsecite po liniji lajsne.

Sledeće trake lepite kao i prvu samo što se svaka naslanja na ivicu prve staze. Ako papirne tapete imaju mustru traku prislonite uz zalepljenu da se uklopi uzorak i odsecite višak ostavljajući par centimetara sa oba kraja za podešavanje. Pazite da se spojevi slažu i da se ne preklapaju. Kada dođete do kraja prvog zida pređite na sledeći, ocrtajte vertikalu i lepite. Nađite gde su bili šalteri i utičnice pa okolo isecite tapetu. Izvadite papir i vratite ih na mesto. Kada završite posao tapete sušite postepeno da se ne oštete.

Papirne tapete za zid su dekorativna zidna obloga koja će oplemeniti vaš životni ili poslovni prostor i učiniti ga lepim za oko i prijatnim za život.

Za lepljenje tapeta u uglovima i na nepristupačnim mestima potreban vam je pribor koji koristite kada redovno lepite tapete na zid. Međutim taj alat se na tim nezgodnim mestima koristi na specifičan način.

Kako rad oko lepljenja tapeta na tim mestima oduzima baš dosta vremena ovde smo napisali nekoliko saveta kako i na ivicama, oko vrata ili prozora tapete postaviti kvalitetno, da dugo traju i lepo izgledaju.

Unutrašnji i spoljašnji uglovi

Lepite tapete na zid dok ne dođete do poslednje trake koju treba da zalepite. Izmerite rastojanje od zadnje tapetne staze do kraja zida i dodajte 15 mm za marginu. Na tu širinu isecite tapetnu stazu. Nanesite lepak i zalepite je tako da margina od 15 mm bude na susednom zidu. U ugaonom delu tapetu dobro pritisnite četkom.

Izmerite širinu margine koja pokriva susedni zid, najmanju meru prenesite na vrh zida i pomoću viska povucite vertikalu. Za celu dužinu zida koristite visak. Prvo poravnajte marginu, ako tapeta ima mustru što bolje spojite šare.

Preklapanje tapetnih staza na spoljašnjim uglovima ne sme biti veće od 2,5 cm jer će spoj biti kriv. Lepite tapete na zid dok ne dođete do poslednje trake koju treba da zalepite. Izmerite rastojanje između nje i ivice zida. Uzmite mere na vrhu, na sredini i na dnu zida. Na najveću izmerenu širinu dodajte još 25 mm. Zalepite tapetnu traku i višak previjte na susedni zid.

Da ne bude mehurića tapetu dobro ispritiskajte četkom. Marginu zalepite na susedni zid, vodite računa o spoju, naročito ako tapete imaju šaru. Nastavite lepljenje do sledećeg unutrašnjeg ugla. Pre nego što počnete da lepite tapete u tom uglu opet viskom odredite vertikalu. Međutim, ako vertikala nije pravilna lakše je da preklapate spojeve, naročito u uglovima i u tom slučaju nemojte ostavljati marginu od 25 mm. Zalepite tapetne trake tako da se spoje na uglu.

Oko utičnica i prekidača, iza radijatora

Zbog bezbednosti prvo isključite struju u kući. Tapetu počnite lepiti od vrha zida dok ne dođete do utičnice ili prekidača. Isecite tapetu dijagonalno preko utikača i savijte ćoškove prema spolja.

Odšfrafite poklopac tako da bude odvojen od zida oko 5 mm. Višak odsecite ali sa svake strane ostavite marginu od 3 mm i podvucite je ispod poklopca pa ga polako prislonite. Tapetu gurnite ispod poklopca, pritisnite četkom pa ga zašarafite. Završite lepljenje tapeta i uključite struju.

Ako lepite tapetu iznad radijatora zalepite je što niže do radijatora a ostatak prebacite preko njega. Odlepite tapetu i na poleđini grafitnom olovkom obeležite mesto do kojeg možete da je lepite ispod radijatora. Na tom mestu napravite prorez i isecite tapetu. Zalepite tapetnu stazu iza i pritisnite je valjkom ili krpom koju ste obmotali oko štapa. Tapetnu traku poravnajte sa podnom lajsnom.

Oko vrata

Kada sa lepljenjem dođete do vrata pustite tapetu da prelazi preko njih. Pritisnite tapetu iznad gornjeg ugla i višak isecite po dijagonali. Pritisnite tapetnu traku u uglu, pored ivica okvira i obeležite je makazama. Prvo rub tapete poravnajte sa horizontalnom ivicom okvira, a onda sa vertikalnom. Okolo tapetu pritisnite četkom. Gornji deo staze poravnajte sa plafonom, a donji sa podnom lajsnom.

Ako lepite iznad vrata isecite tapetnu stazu određene dužine. Makazama obeležite uglove između zida i plafona i zida i okvira vrata. Odsecite tapet i poravnajte ga.

Lepljenje oko prozora i udubljenja

Razvucite tapetnu traku iznad prozora. Ako je otvor širok trebaće vam nečija pomoć da pridrži tapetu koja je nakvašena lepkom. Višak odsecite makazama. Sada pređite na otvor u zidu za prozor i odatle isecite višak. Ako je rub na samoj tapeti dovoljno širok da prekrije udubljenje savijte ga u uglu i pritisnite. A ako tapeta nema dovoljno isecite i zalepite još jednu stazu koja treba da bude malo šira od trake koja nedostaje. Prilikom lepljenja vodite računa o spajanju šara.

Makazama obeležite ivicu između tapeta i prozora. Zalepite traku i pritisnite. Isecite tapetnu stazu čija je dužina dovoljna da prekrije površinu između plafona i prozora, računajući i udubljenje iznad prozora (dodajte marginu), nanesite je pored prethodne, pritisnite je i poravnajte s plafonom i udubljenjem iznad prozora.

Na isti način lepite sve ostale staze iznad udubljenja. Izmerite rastojanje između otvora u zidu do lajsne i dodajte 5 cm pa isecite traku. Nastavite da lepite tapete na zid dok ne dođete do površine na koju možete da zalepite celu tapetnu stazu.

Viskom proverite da li je poslednja tapetna traka dobro postavljena iznad prozora i da li je po vertikali dobro poravnata sa stazom ispod prozora. Ako ima odstupanja, vidite koliko je najveće i za tu vrednost skratite sledeću stazu. Postavite mernu traku gde je staza najuža, dodajte koliko nedostaje i viskom povucite vertikalnu liniju. Pored te tapetne trake zalepite sledeću vodeći računa da im se ivice nađu jedna pored druge. Ako to nije slučaj onda desnu stranu staze zalepite pored vertikalne linije koji ste povukli pomoću viska.

Na kraju treba zalepiti traku na udubljenje iznad prozora. Isecite je na odgovarajuću širinu, dodajte 5 cm, vodeći računa da 2,5 cm zalepite na zid. Ako tapete imaju mustru pazite da se uklope šare. Uz pomoć lepnjira skalpelom odsecite višak tapeta s udubljenja i poravnajte ivice.

Lepljenje bordura

Bordure mogu biti u skladu sa bojom tapeta ili njihovom šarom. Ako pri vrhu zida zalepite široku borduru tavanica će izgledati mnogo viša nego što stvarno jeste, dok će bordura u obliku rama izdužiti hodnik.

Postavljanje bordure

Lepi se na zdravu i ravnu podlogu. Odredite precizno gde ćete (u odnosu na plafon) postaviti borduru i grafitnom olovkom nacrtajte horizontalnu liniju na kojoj će ležati njena donja ivica. Isecite potrebnu dužinu bordure, nanesite na nju lepak, savijte je kao harmoniku i ostavite 10 minuta da upije lepak. Prateći iscrtanu ivicu, prislonite borduru na zid i zalepite je. Dobro pritisnite da ne bude mehurića.

Bordure u obliku rama lepite tako što povučete liniju koja je paralelna sa ivicom najbližeg zida. Zalepite je, u uglovima preklopite vertikalne i horizontalne trake, a onda ih isecite skalpelom tako da ostanu dijagonalno spojene. Višak odbacite. Postoje i samolepljive bordure koje postavljate tako što zaštitnu traku skidate redom uz istovremeno pritiskanje da se zalepi. Lepite deo po deo da je, u slučaju da pogrešite, ne oštetite prilikom premeštanja.

Nadamo se da će vam, uz ova uputstva i savete, lepljenje tapeta u uglovima i na manje pristupačnim mestima biti jednostavno i da ćete posao do kraja uspešno obaviti.

Čišćenje kaljeve peći je potrebno razlikovati od preslagivanja. Neka preporuka za čišćenje jeste da se radi svake godine, a za preslagivanje (preziđivanje) da treba raditi na svkih 8 godina.

Ukoliko se peć ne čisti redovno dolazi do brojnih problema kao što su: slabije povuče kad se loži, sporije se zagreva i potrebno je trošiti više goriva za zagrevanje, može se desiti u nekim situacijama da se oseća neprijatan miris u prostoriji gde se nalazi kaljeva peć.

Za ovaj posao se može angažovati majstor pecar koji se time profesionalno bavi, a može se čišćenje kaljeve peći obaviti po sistemu uradi sam. Ako se odlučite da sami to radite dobra je stvar što se mogu ostvariti uštede jer se taj posao ponavlja na godišnjem nivou.

Postupak čišćenja

Pre početka posla treba znati da je čišćenje ovog tipa peći vema prljav posao i u skladu sa tim obaviti pripreme. Prostor oko same peći treba obložiti sa starim novinama ili sa najlonom, a ta zaštita bi se trebala postaviti po zidu i podu tako da se zaštiti širi prostor. Prilikom radova je preporučljivo da se nose zaštitne rukavice. U deo pripremnih poslova spada i pripremanje gline uz koju ćemo vršiti pričvršćivanje gornjih kaljeva kad ih budemo vraćali na njihovo mesto.

Nakon pripremnih radova se može početi sa skidanjem kaljeva koji se nalaze na vrhu (pokrivni kaljevi). Ovaj posao treba početi veoma pažljivo, odvajanje prvog kalja je najteži posao jer treba biti dosta pažljiv. To je najbolje odraditi tako što se oštriji predmet (šrafciger koji je malo veći) pažljivo gurne u funu između gornjih kaljeva i onih koji čine sims.

Kada se odvoji prvi pokrivni kalj, ostali se uklanjaju relativni lako, a sve ih treba pažljivo složiti pored. Kaljava peć ispod tih gornjih kaljeva ima sloj gline koji se može relativno odvojiti rukama. Najbolje je pripremiti neku plastičnu vreću i u nju odbacivati te komade gline koje sklanjamo.

Čišćenje kaljeve peći se nastavlja tako što se nakon uklanjanja gline počne uklanjati šamotna cigla koja pokriva dimovodne kanale. Njih takođe treba pažljivo složiti pored peći da se po završenom poslu mogu redom vratiti na svoja mesta.

Šamotna cigla će sa unutrašnje strane biti pokrivena slojem čađi koji je neophodno sastrugati. Zavisi kako su raspoređeni dimovodni kanali, potrebno je iz njih na neki način prikupiti čađ i izvaditi je napolje. Kada se taj deo posla obavi treba videti da se očisti deo gde se kaljeva peć spaja sa dimnjakom i odatle ukloniti nahvatanu čađ.

Nakon završetka uklanjanja čađi treba da se šamotna cigla  uredno složi na mesto gde je stajala. Nakon toga se pristupi pripremanju gline ili u novije vreme imaju da se kupe gotove smese namenjene za pričvršćivanje kaljeva na peć. Sa tom masom treba potom lepo zatvoriti sve eventualne otvore među ciglama od šamota.

Kada se taj deo posla završi počinjemo vraćanje pokrivnih kaljeva na koje takođe nanosimo glinu da bi ih učvrstili. Kada složimo sve kaljeve koji idu na vrh treba pažljivo popuniti fugne. Prostor između kaljeva se najbolje popunjava i oblikuje prstima, a višak mase koji ostane treba uklanjati odmah dok je svež. Za to će biti dovoljna vlažna krpa.

Ovim se čišćenje kaljeve peći privelo kraju. Na kraju ako procenite da je to previše posla za vas ostaje opcija da se pozve majstor pecar koji ima iskustva. Preporuka je da se ovaj posao odradi u proleće ili leto.