Jedan od najčešćih problema sa kućama i drugim objektima koji su građeni pre više decenija jeste vlaga koja se širi iz zidova. Najčešći uzroci su nepostojanje hidroizolacije ili je ona loše postavljena. Ukoliko se odlučimo da takav objekat sredimo radi daljeg prodiranja vlage potrebno je pre početka radova obaviti izvlačenje vlage iz zidova.

Pored  potrebe za uklanjanjem vlage iz starijih zidova, moderan tempo gradnje postavlja obavezu da se iz sveže izgrađenih i izmalterisanih zidova uklanja vlaga radi ubrzanja radova. Takođe se i iz sveže izvučenih košuljica radi isušivanje vlage. Ovim postupkom se skraćuje vreme radova na objektu i time se postiže niža cena nekretnina.

Uzroci vlažnih zidova

Najčešće nepostojanje ili loše urađena hidroizolacija bez obzira da li je u pitanju horizontalna ili vertikalna. Ovde smo deo problema objasnili u tekstu  Kapilarna vlaga u zidovima, ali ponovićemo neke od osnovnih stavki.

Svi građevinski materijali su propusni kada je u pitanju kapilarna vlaga u manjoj ili većoj meri. Najbolja zaštita jeste postavljanje materijala koji ne propušta ni u kakvom obliku vodu.

Pored problema sa hidroizolacijom uzrok mogu biti i problemi sa cevim unutar zidova, a u nekim slučajevima i atmosferske padavine kada je neki zid izložen kiši ili snegu u dužem periodu. Bilo je slučajeva da i mali otvor među pločicama u kupatilu omogući da se u zid nakuplja vlaga, na zidu pored kupatila se pojavljivala fleka a niko nije znao objasni.

Takođe i novoizgrađeni zidovi koji su upravo omalterisani su takođe ispunjeni većom količinom vlage, ali je potrebno sačekati izvesno vreme da bi se obavilo isušivanje vlage iz zidova prirodnim putem. To čekanje međutim produžuje vreme rada na objektima pa se koristi aparat za uklanjanje viška vlage.

Izvlačenje vlage

Pre početka radova treba prepoznati tačno da li je problem nastao zbog loše hidroizolacije (kapilarna vlaga) ili je došlo do kondenzacije vlage. Poželjno je dvlažnost u prostoji se kreće između 65% do 70% i da se obezbedi provetrenost prostora.

U nekim situacijama se količina vlage toliko poveća da počne da nanosi štetu zidovima, ovo je uglavnom posledica loše hidroizolacije na objektu. Još jedna situacija gde se pojavljuje višak vlage jeste kad dođe do poplava koje obično popune  podrumske prostorije vodom. Da bi se pristupilo rešavanju problema potrebno je obaviti pre svega isušivanje vlage iz zidova.

Za ovu namenu je napravljen veliki broj različitih mašina koje nakon nekoliko dana rada dovode nivo vlage u željene okvire. Ove mašine se uglavnom izajmljuju i prvo je potrebno odrediti tačno koji model  bi najviše odgovarao. Problem oko odabira modela obično rešava firma koja iznajmljuje takve uređaje, njeni radnici dolaze na teren gde se upoznaju sa veličinom prostorije i stepenom vlažnosti.

U slučaju da je došlo do poplave, obnavljanje prostora treba obaviti postepeno i ne treba ga koristiti dok se se završi sanacija. Ovde treba spomenuti da treba pre početka isušivanje ukloniti porozan materijal, ako ima drvenih ploča, gipsanih elemenata i sav malter koji se ne drži dobro za zid.

Pošto se mašine iznajmljuju na dan na prvi pogled deluje logično da se isušivanje vlage iz zidova ubrza što je više moguće. Međutim u stvarnosti nameštanje mašine za sušenje na temperature višlje od 22°C mogu izazvati pravljenje pukotina u zidu usled prebrzog gubitka vlage.

Tokom sušenja zidova može doći do pojave soli na površini zidova, one se mogu ukloniti ribanjem četkom. To je sasvim uobičajna pojava. U nekim situacijama ne dolazi do isušivanja vlage i tad se treba posavetovati sa strulnim ljudima da bi se utvrdio tačan uzrok.

Postoje i manji modeli mašina za uklanjanje velike vlažnosti koji se koriste u kućnoj upotrebi. Razlog za ovo su slučajevi kada nije moguće obaviti provetravanje ili zagrevanje prostorije na odgovarajući način. Oni su namenjeni samo za menje korekcije i nisu od pomoći kod ozbiljnijih problem.

Isušivanje vlage iz zidova se prirodnim putem može obaviti za par meseci. Ali ako taj posao treba da se odradi na brzinu ili ne postoji uslovi da se napravi kvalitetno provetravanje treba koristiti mašine.

Jedan od važnijih poslova na kući jeste postavljanje oluka, jer se na taj način odvodi višak vode. Mada to u osnovi može delovati kao jednostavan posao, poštovanje određenih pravila je neophodno da bi moglo da funkcioniše i u surovim zimskim uslovima.

Za postavljanje oluka se može angažovati majstor ili to možemo i sami odraditi. Ako je mala dužina gde će se postavljanje obaviti, to možemo sami bez problema. Međutim ako je obim poslova malo veći, kad se vidi da treba više iskustva oko povezivanja elemenata i kad je potreban specijalizovan alat, tad je majstor bolji izbor.

Odabir materijala

Oluci se danas na tržištu mogu naći od pocinkovanog lima, plastificiranog lima, bakarnog lima, aluminijuma i plastični. Izbor je veliki i svaki od materijala ima neke svoje specifičnosti o kojima treba voditi računa prilikom radova.

Od odabira materijala za oluke zavisi u nekim slučajevi od čega će biti kuke na kojima će oluci biti postavljeni. Čak i kada se odabere materijal za oluke treba videti kako izgleda, jer se cink nanosi u različitim količinama na oluke u Kini ili recimo Italiji. Materijal za kuke bi trebao biti širine 2cm i debljine 5mm.

Pored odabira materijala, treba se odlučiti koji će se profil koristiti kada se radi postavljanje oluka na kuću. U ponudi su poluokrugli i oluci sa kvadratnim presekom. Što se tiče tehnoloških karakteristika prednost je malo više na strani poluokruglih, prljavština se teže zadržava na njihovom dnu i ne pojavljuju se mikro oštećenja kao kod oluka koji se savijaju.

Međutim na terenu se najčešće odluka donosi na osnovu toga koji će se oblik bolje uklopiti sa izgledom same kuće.

Sistem montaže

Prvi korak kad se radi postavljanje oluka na kuću jeste montaža kuka. Da bi ceo sistem odvoda uspešno funkcionisao postavlja se pad od 2% što u praksi znači da na dužni jedan metar oluka ide pad od 2 milimetra.

Kada je u pitanju postavljenje slivnika (cevi koje vodu spuštaju od krova do zemlje) u praksi se postavljaju dva komada ako oluci na kući imaju dužinu preko 10 metara na jednoj strani. Da bi slivnici mogli funkcionisati dobro jedan kvadratni centimetar njihovog prečnika je dovoljan za jedan kvadratni metar krova. Prosečan prečnik ima sasvim dovoljno kvadratnih centimetara za veliku većinu situacija, međutim ponekad se javi problem ako se ne vodi računa o tome pri projekstovanju sistema.

Jedna od stvari o kojoj treba povesti malo više računa je i to pod kakvim je nagibom krov. Ukoliko je krov pod kosinom od 50% na njega će pasti manje vode nego kad je kosina od 35%, bez obzira što je površina krova jednaka.

Oluci bi trebali da se postavljaju tako da im jedna polovina bude pod crepom, dok bi druga polovina trebala biti slobodna za prihvat vode. Ukoliko se oluk postavi van crepa, vrlo je verovatno da će sneg kad a otopli da sklizne sa krova da ih delimično odvali i iskrivi.

Pre podstavljanja kuka prvo se zategnu dva kanapa pomoću kojih se usklađuje pad.  Zatim sledi postavljanje kuka, najčešće se obavlja montažom na rogove, ako to nije moguće onda na krovne letve.

Postavljanje oluka na kuću u nekim situacijama zahteva da se montiraju kazačići između oluka i slivnika.  Na taj način se omogućava bolje odvođenje vode. Ukoliko se sastavi među elementima oluka trebaju dodatno zalemiti da bi bila ostvarena čvršća veza, tom poslu treba posvetiti pažnju. Ukoliko je u pitanju neka komplikovanija stvar posao prepustite majstoru koji ima znanja i odgovarajuće alate.

U zavisnosti kakvi su oluci na kući svi ostali elemetni kao što su čeoni limići, kazančići, kuke i šelne za oluke se mogu nabaviti da budu od istih materijala. Ako se koriste plastificirani onda se ti elementi mogu nabaviti da budu iste boje.

Održavanje

Jedan od najvećih problema za oluke jeste lišće koje se tokom godine nakupi u njemu. Onobude pomešano sa manjim grančicama i često se pokrene tokom jesenjih kiša i ako se zaglavi može sprečiti protok vode i na taj način napraviti problem. Da bi se sprečilo upadanje lišća i lekše održavanje preporučuje se na posebno problematičnim mestima montiraju mrežica kad se radi postavljanje oluka.

U većini slučajeva čišćenje na kućama ne predstavlja problem, međutim na zgradama se oluci nalaze na većim visinama što otežava čišćenje. Na takim mestima i dolazi dosta često do problema i stvaraju se ledenice koje potom mogu da ugrožavaju prolaznike. Da bi se sprečilo stvaranje ledenica razvijen je sistem zagrevanja oluka koji sprečava stvaranje leda na njima.

Postavljanje oluka na kuću verovatno deluje kao posao koji se jednom odradi i nakon toga o olucima ne treba više misliti. Ali ako se preskoči kontrola pred zimu može doći do problema i štete koju treba naknadno sanirati.

Povremeno se  mogu videti plafoni na koji su zalepljenje ploče od stiropora sa nekim šarama. Dva osnovna razloga za postavljanje su to što se lako postavljaju i dekorativni su. U nekoj manjoj meri mogu da obezbede termo izolaciju, mada im to nije glavna namena.

Što se tiče dekoracije svako može odabrati šta mu se sviđa, ponuda je od onih sa dikretnim šarama pa sve do bogato nakićenih. Ukrasni plafoni od stiropora montiraju se od ploča koje su obično u dimenzijama 50 x 50 i nakon postavljanja mogu se obojiti disperzivnim bojama.

Odabir materijala

Za ovaj posao je pored ukrasnih ploča od stiropora potreban još i materijal sa kojm ćemo pripremiti podlogu pre leljenja, lepilo koje ćemo koristiti, ukrasne lajsne koje ćemo motirati između ploča i zida kad se završi posao i na kraju farba sa kojom ćemo sve to preći.

Ukrasne ploče od stiropora su raznih dimenzija, ali su najčešće one od četvrt kvadrata. Što se tiče debljine kreću se od 8 mm pa do 15 mm. Dezeni su veoma šarenoliki i kreću se od dikretnih plitkih šara, do onih koji veoma upadljivi. Svaka od pliča sa dve strane ima pero, a sa dve strane žleb i to značajno olakšava montažu. Pored takvih ploča od stiropora koje služe da se pokrije ceo plafon u ponudi se mogu naći i rozete koje se postavljaju samo iznad lustera ili plafonjera. Ovi ukrasi od stiropora su uglavnom okrugli i imaju prečnij od oko 30cm.

Sređivanje podloge nije nephodno kad su u pitanju sređeni plafoni, međutim u nekim situacijama se ukrasni plafoni od stiropora postavljaju da bi se prikrili nedostaci. Bez obzira da li se postavljanje ploča obavlja na stariji plafon gde je probila voda ili na staru i rasušenu lamperiju, priprema se treba obaviti na kvalitetan način. Lepilo može da drži samo za dobru podlogu.

Mada postoji više stavki na koje si misli kad se kaže lepilo, najbolje bi bilo da se koristi ono koje predlaže proizvođač ploča. Mogu se koristiti razni silikoni, akrilne smole, lepak za pločice ili drvo u nekim situacijama.

Ukrasne lajsne se takođe prave od stiropora u velikom broja različitih profila, a za njihovo postavljanje u uglovima prostorije se može koristiti isti lepak kao i za ploče.

Nakon što se ukrasni plafoni od stiropora postavi do kraja sve to se može preći sa disperzivnim bojama. Međutim veoma često se ostavi tako samo montirano.

Način montiranja

Prvo je potrebno da se odradi priprema prethodnog sloja, sastrugati špaklom ako ima neki deo da se ljušti. Uglavnom treba dovesti podlogu na plafonu da je stabilna i da se za nju može lepilo uhvatiti bez problema (ovde smo napisali lepilo, ali mislima na bilo koje sredstvo sa kojim lepite ukrasni stiropor). Na neke plafone je potrebno naneti i podlogu pre početka lepljenja.

Lepljenje se počinje od jednog zida i potrebno je samo pažljivo sastavljati dve susedne ploče da ne bude mnogo razmaka izmešu njih. Mada se na tržištu mogu naći i modeli sa ravnim ivicama, moja preporuka je da se uzimaju oni sa sistemom pero i žljeb.Prilikom slaganja ploča potrebno je koristiti dužu vaser vagu (libelu).

Na svaku ploču je potrebno lepilo rasporediti u svaki ugao i u srednji deo. Kada se dođe do dela gde se nalazi osvetljenje povesti malo više računa da se posao odradi uredno, posebno ako na tu poziciju neće naknadno ići rozeta od stiropora.

Kada se stigne do kraja zida, što tačnije treba stiropor uklopiti sa zidom. Međutim ukoliko je bilo nekih neravnina ili grešaka to se uglavnom može prikriti sa ukrasnim lajsnama. Izgled lajsni treba uklopiti uz ukrasni plafoni od stiropora po izgledu.

Mada u određenoj meri u zavisnosti od debljine ploča one ostvaruju i određenu termoinzolaciju, ukoliko je cilj da se odradi kvalitetna izolacija treba koristiti neka druga rešenja namenjena baš tome.

Farbanje i održavanje

Ovde bi trebalo da spomenem da je bolje uzimati što skromnije šare, jer ako se uzme nešto preterano našarano za mali prostor to će sve doći kao kič na kraju.

Nakon završenog posla sve ostavite da odstoji par dana da bi se lepilo isušilo, jer se nakon toga mogu uočiti neke sitnije greške koje se mogu korisgovati pre farbanja. Za farbanje se koriste disperzivne boje, a nije preporučivo koristiti poludisperzivne. Kada se maže prvi sloj na ukrasne plafone od stiropor elemenata uglavnom nije potrebno nanositi bilo kakvu podlogu, nego se može odmah raditi sa bojom.

Razlog zašto bi trebalo da se izbegavaju poludisperzivne boje je taj što se ona nanosi u debljim slojevima, a ako ste se odlučili na stiropot ploče sa diskretnijim šarama boja će ih popuniti i neće više biti lepo vidljive.

Dim koji nastaje loženjem se kroz dimnjak odvodi napolje. Ova prilično jednostavna definicija međutim ima u sebi dosta problematičnih elemenata koji celu stvar mogu dobro da zakomplikuju. I onda nastaju problemi jer se dim vraća nazad.

Prostori za pripremu hrane su specifični jer tu treba obezbediti stabilne uslove, a da bi se to postiglo može se koristiti ventilator za dimnjak roštilja. Veliki problem bi predstavljalo da tokom pečenja počne da se vraća dim iz nekog razloga nazad. Ja sam imao priliku da didim predivno napravljene roštilje u dvorištima, ali se oni ne koriste.

Različiti modeli

Prva podela bi se mogla izvršiti prema veličini roštilja, jer od njhovih kapaciteta zavisi kakav će trebati ventilator za dimnjak roštilja. Prvo bi se mogli podeliti prema načinu napajanja dvofazne ili trofazne.

Najzanimljiviji su oni manji koji se mogu primeniti na redovne objekte, dok za restorane i hotele ipak trebaju ozbiljnija rešenja.

Manji modeli se često koriste kao ventilator za kamin, jer i njima zbog konstrukcije ložišta takođe treba dodatna stimulacija da izvuku dim napolje. Ti modeli se uvek montiraju na vrh dimljaka i napravljeni su od prohromskog lima.

Druga opcija su takozvani krovni modeli koji se montiraju u konstrukciju koja prekriva celu površinu roštilja. Ovaj model se najčešće može videti u manjim lokalima gde ovakav ventilator za dimnjak roštilja istovremeno služi i kao aspirator. Odmah odvodi dim i jake mirise koji nastaju pečenjem mesa.

Veoma se često modeli koji postoje u ponudi mogu naći napravljeni u par različitih dimenzija ili kapaciteta. Na taj način se mogu pokriti na optimalan način  različite veličine roštilja ili kamina. Na svim modelima se dosta računa vodilo o nivou buke, koja se održava da bude niska bez obzira u kojim uslovima ventilatori za dim rade.

Zašto dolazi do problema sa dimnjacima

Jedna od stvari kada je u pitanju dimnjak na roštilju koja može biti problem jeste njihova visina. Kad se pravi redovan dimnjak za kuće onda se kaže samo da bude višlji od slemena kuće i to bi bilo dovoljno da povuče. Zidani roštilji i pečenjare su relativno niski a uglavnom su okruženi kućama koje su dosta višlje, što može stvoriti stvoriti problem kada dimnjak treba da povuče.

Druga stvar koja je problematična jeste prečnik dimnjaka, trebao bi da bude kao trećina ložišta. Ovo je jedna dosta prosta stvar o kojoj se nevodi računa prilikom planiranja kako će to na kraju izgledati. Dosta često se misli o estetskom izgledu koji će roštilj imati i kako će se ukopiti u izgled dvorišta. Takođe je popularna i kupovina gotovih betonskih elemenata za montažu roštilja gde se dobija gotov dimnjak, pa bude po principu šta je tu je.

Gledanje gotovih rešenja koja su napravljena kod rođaka ili prijatelja i koriste se, pa njihovo prosto kopiranje nije uvek siguran put koji će omogućiti dobar rad i kod nas. Treba videti u kakvom se okruženju taj roštilj nalazi, šta se koristi za loženje i koliko je često u upotrebi.

Međutim kada se napravi pa ispoba i vidi se da nevalja jer vraća dim, stvar se može rešiti tako što se montira ventilator za dimnjak roštilja. Na tržišti ima nekoliko modela koji su ponuđeni pa svako treba da se odluči koji će biti najbolji.

Ovi ventilatori se prave od materijala koji mogu dobro podnositi visoke temperature pa nema opasnosti da će propasti od visokih temperatura.Neki od ovih modela mogu da posluže i kao ventilator za kamin.

Rešenje i nije tako komplikovano kako bi na prvi pogled izgledalo, jer na ovaj način sa skromnim ulaganjima možete srediti problem sa vraćanjem iz dimnjaka.

Izolacija objekata je jedna od oblasti gde ima dosta faktora koji utiču na krajnji rezultat, a tome treba dodati i ono što firme koje proizvode materijale za izolovanje objekata forsiraju kao bitno. Kada neko krene da radi, što se više bude raspitivao da li kamena vuna ili stiropor to će više dobijati različitih informacija od koji će vremenom sve dosta njih biti u direknoj suprotnosti.

Povremeno će biti i ponuđene informacije da su ta dva materijala skoro identična po krajnjem rezultatu, a dosta često će se u celu priču ubacivati i staklena vuna. Kao najtačnije podatke bi trebalo koristiti one koje daje proizvođač materijala, a malo biti oprezniji sa onim što se čuje na stovarištima i od majstora.

U ovom tekstu se nećemo isključivo baviti načinima postavljanja izolacije, već ćemo pisati uglavnom o osobinama samih materijala koji se koriste pri termoizolaciji objekata. Ali ovde moramo da spomenemo da u nekim situacijama treba da se koristi paropropusna folija i o tome se treba voditi dosta računa.

Sličnosti i razlike

Da bi mogli odlučiti šta ćemo koristi kao izolacija, kamena vuna ili stiropor prvo bi trebalo videti osnovne osobine svakog od tih građevinskih materijala. Bilo bi dobro se upoznati i sa tim o čemu piše Pravilnik o energetskoj efikasnosti zgrada (“Službeni glasnik RS”, 061/2011).

Stiropor je napravljen od sitnih kuglica poliuretena koje su međusobno slepljene pod manjim pritiskom. Na tržištu se može naći i tvrdi stirpor, što se naziva stirodur koji je napravljan isto slepljivanjem kuglica poliuretena ali pod većim pristiskom. Kako je istisnuta veća količina vazduha među kuglicama stirodur ima veću gustinu i težinu u odnosu na redovan stiropor.

Kamena vuna je praktično nastala topljenjem određenih vrsta stena koje se potom razvijaju u niti i slažu poput filca od kojih se prave blokovi određenih dimenzija. Kako je napravljena od kamenja, otporna je na uobičajne temperature vatre i zato se smatra nezapaljivim materijalom (trpi temperature do 750°C). Pored toplotne i protivpožarne zaštite ovaj materijal pruža i dobru zvučnu izolaciju.

Sličnosti su brojne sa tim da kamena vuna pruža za 10% bolje rezultate u termo izolaciji, ali se ona takođe za razliku od stiropora mora obavezno tiplati za zid kad se postavlja na fasadu bez obzira na visinu.

Izolacija fasade

Izolacija fasade se može raditi na dva načina, prvi je kada se kuća gradi i izolacioni materijal se direkno ugrađuje u zid. Drugi metod se primenjuje kada se izolacija postavlja na starije objekte koji su napravljeni u nekom prethodnom periodu što se naziva kontaktna fasada – “demit fasada”.

Kontaktna fasada se kod nas najčešće radi stiroporom debljine 5 cm, mada se od strane firmi koje se bave poslovima izolacija globalno kao što je na primer Austrotherm za naše klimatsko područje preporučeno da bude debljina od 12 cm. Pored redovnog stiropora za izolaciju fasada se može u poslednje vreme često naići na stiropor pomešan sa grafitnim pragom (grafitizirani stiropor). Grafit u ovom slučaju popunjava prostor između kuglica gde inače bude vazduh kod redovnog stiropora i na taj način bolje obavlja toplotnu izolaciju.

Kamena vuna za fasadnu izolaciju se preporučuje pre svega jer je paroporpusna i omogućava da se odvodi višak vlage iz zidova. Pored toga neka prosečna termo izolacija je bolja za 10% u odnosu na stiropor i smatra se da je to negoriv materijal. Međutim ima višu cenu koštanja od stiropora po kvadratnom metru pa iz tog razloga se manje koristi. Uglavnom potrebno je ispoštovati sve savete proizvođača prilikom montiranja, a tiplovanje za zid je obavezno.

Izolacija krova

Kada se priča o načinu kako se krov može izolovati priča se može podeliti na dve vrste, jedna je izolacija kosog krova dok je druga izolacija gornje ploče.

Izolacija kosog krova se može podeliti na par načina: ventilisan ili neventilisan krov, izolovanje sa spoljne ili sa unutrašnje strane. Za kose krovove se koristi uglavnom kamena vuna, dok se u nekim situacijama može koristiti u kombinaciji sa staklenom vunom. Veoma je bitno obrati pažnu kako se montiraju ostali elementi kao na primer paropropusna folija.

Krovna ploča kad se radi treba odabrati sistem koji će biti u skladu sa naknadnim korišćenjem tavanskog prostora. To može ići od prostora koji se neće nikad koristiti, preko onih po kojima se povremeno hoda i odlažu se stvari pa na kraju do toga da će se tu eventualno nekad praviti potrkovlje za stanovanje.

Ako se tavanski prostor neće nikad koristiti može se upotrebiti staklena vuna, ali treba obezbediti da nikad ne dođe do njenog kvašenja vodom. Za prostor koji se povremeno koristi može da se montira kamena vuna ili stiropor, ali je preko njega potrebno da se postave daske (OSB ploče) ili ojačane gipsane ploče. Kao najčvršće rešenje za izolovanje tog područja preporučuje se postavljanje stirodura i njegovo presvlačenje betonskom košuljicom koja će se armirati mrežom debljine 6mm.

Izolacija poda

Izolovanje podova se radi zbog dva problema, smanjenja gubitaka toplote ako se ispod nalazi ploča i podrum ili zbog smanjenja buke koja dolazi sa donjih spratva.

Kada je u pitanju korišćenje izolacija koja treba da posluži za umanjenje buke koja dolazi sa donjih spratova koristi se kamena vuna koja se pravi posebno za tu namenu. Način te montaže se najčešće naziva plivajući pod, a osim smanjenja nivoa buke istovremeno se radi termo izolacija i taj materijal nije goriv. Pri ovoj montaži je veoma bitno koristi rubne trake od kamene vune (firma knauf ima dobro rešenje). Pre montaže podne oblohe je potrebno naneti sloj mokrog estriha koji ide u debljini od nekoliko centimetara.

Za situacije kada se postavlja podno grejanje koriste se profilisane ploče od stirodura. Unutar same strukture ovih ploča su integrisani kanali za postavljanje sistema za grejanje poda, na taj način se olakašava rad sa njima. Same ploče su uglavnom presvučene sa slojem polistirena koji daje izgled plastifikacije. Inače ove ploče mogu se naći u više različitih debljina i dimenzija, kao i različitim profilima za postavljanje vodova za grejanje.

Odabir pravog materijala

Kako je postavljanje izolacije posao koji se jednom obavlja tokom trajanja objekta, pre početka radova treba se dobro informisati. Svaki deo objekta ima drugačiji pristup postavljanju termoizolacije i to treba ispoštovati. Ukoliko se neki deo preskoči (hladni most) ili se odradi na neodgovarajući način to značajno smanjuje kompletan učinak.

Mada će svako ko krene čuti neke priče o najboljem materijalu, bez obzira da li su to staklena vuna, kamena vuna ili stiropor treba znati da nijedan materijal nije najbolji i univerzalan. Neki su jeftiniji, drugi otporni na gaženje, treći ne podnose vlagu, četvrti imaju nižu temperaturu gorenja, peti slabo izoluju buku iz spoljne sredine.

Pri izradi novih objekata od velike koristi je Elaborat energetske efikasnosti, koji bi trebao da se napravi pre početka radova. Takođe i pri adaptaciji starijih treba uz pomoć stručnjaka sagledati stanje pa onda videti na koji način će se raditi termoizolacija. Jer kao što smo spomenuli, ovaj posao se radi jednom tokom trajanja objekta i ako se napravi greška teško se (i skupo) ispravlja.

Kvarcne peći su veoma nezgodne jer zagrevaju vazduh i kad prestanu da rade tu je kraj grejanju, bolja stvar su one koje imaju opciju da akumuliraju toplotu. Najbolja opcija za akumuliranje toplote i njeno kasnije oslobađanje jestu šamotne ploče i kaljevi.

Mada su kvarcne najgore rešenje za grejanje, kako stvari stoje svaka opcija ozbiljnijeg razmišljanja o zagrevanju prostora na električnu energiju će uskoro postati besmislena. Naravno zbog cene struje.

Kada je u pitanju medij za akumulisanje toplote koja nastaje električnom energijom to mogu biti šamotne ploče kod TA peći, ulje kod uljnih radijatora ili kaljevi kod kaljevih peći na struju. U svakom slučaju da bi se povećao učinak mora da dođe do fizičkog povećanja same peći. Zapravo sa postoje dve opcije, prva kad se u veliku kaljevu peć ubacuju naknadno grejači i druga opcija su prenosne kaljeve peći.

Privremeno rešenje

Prvo ćemo predstaviti kaljevu peć na struju koja može da se prenosi, princip rada je zamišljen kao kod termo akumulacionih sa tim da su ove ipak manjih dimenzija.

Veoma često dolaze već montirane na postolja sa točkićima, nešto poput uljanih radijatora. Na taj način se olakšava njihovo korišćenje jer se lakše mogu premeštati. Ukoliko ne bi bile na točkićima njihovo prebacivanje na drugo mesto bi bilo veoma zeznuto zbpg težine kaljeva.

Snaga grejača je 2kW, a osnovna zamisao je da služi samo za dogrevanje prostorija povremeno ili u situacijama kad se treba zagrejati prostor gde se povremeno boravi.

Jedna od takvih situacija je odlazak na vikendicu tokom zimskih meseci kad ćemo se zadržati svega par sati. Ili boravak u radionicama kad se nešto povremeno radi tokom zime.

Danas se ovi modeli mogu uglavnom nabaviti polovni preko malih oglasa, ja nešto nisam primetio da postoji ponuda u redovnim prodavnicama. Međutim i te polovne su sasvim u redu jer jedini deo koji može da se pokvari jeste električni grejač, koji se lako može zameniti.

Adaptacija velike peći

Druga opcija koja se znatno manje koristi je prepravka standardne kaljeve peći, na našim prostorima se znatno ređe primenjuje. Ta prepravka može biti sa orginalnim rešenjima ili neka varijanta budženja u fazonu uradi sam rešenja.

U osnovi cela stvar funkcioniše da se pri dnu, gde se nalazi prvi red kaljeva ugrađuju šamotne ploče sa profilisanim kanalima na sebi (obično ih bude 8). Kroz te kanale se potom provlače grejači, koji kad se puste u pogon zagrevaju šamotnu ploču i ona potom prenosi toplotu. Ta toplota se postepeno akumulira u kaljevima  i postepeno otpušta u prostoriju gde se nalazi.

Ukoliko se radi ovaka prepravka bitno je da se zatvori otvor koji ide u dimnjak pomoću maltera, da se na bi gubila toplota u tom pravcu.

Ovo je opcija o kojoj treba dobro razmisliti, prepravka kaljeve peći na struju ima mnogo prednosti. Ako bi se radilo na ugradnji orginalnog i kvalitetnog rešenja vrlo verovatno da bi se trebali nabaviti delovi iz Mađarske. Međutim jedna stavka tu kvari računicu, a to je cena struje koja je sad visoka i vrlo verovatno će rasti u toku narednog perioda.

Za sređivanje podova u kući ima nekoliko opcija od kojih je jedna brodski pod. U pitanju su daske obično debljine oko 20m koje se postavljaju paraleno. Ovaj način pokrivanja podova je kvalitetan i obezbediće vam dobru toplotnu izolaciju. Od drvenih obloga tu je prisutan i parket koji se koristi više u prostorijama sa većom aktivnošću kao što je dnevni boravak.

U nekim prostorijama se mogu koristiti isključive pločice (kupatilo), mada su one popularne za kuhinjski deo i hodnik. Jedna od novijih opcija koja se dosta koristi u poslednjih par decenija jeste laminat, koji ima nižu cenu i nudi se u većem broju kombinacija. Međutim nedostatak mu je mala debljina i to što je površina prelepljena sa folijom koja ima dezen. Taj dezen na laminatu ako je lošeg kvaliteta brzo se ošteti od habanja i tada baš gadno izgleda.

Ukoliko je beton na koji ćemo montirati brodski pod previše neravan može se koristiti samonivelaciona masa. Na taj način će se omogućiti lakši rad u kasnijem periodu i kvalitet urađenog posla će biti bolji.

Priprema poda

U nekom prethodnom periodu se postavljanje obavljalo na podlozi od peska. Danas se najčešće radi postavljanje brodskog poda na beton, koji treba da je hidroizolovan i da se sušio neko vreme nakon izlivanja. Veoma je bitno da nema vlage u betonu jer ona se može dalje samo oslobađati kretanjem kroz daske koje su složene iznad njega. Usled te vlage one će se deformisati.

Dešava se da osnovna betonska ploča bude veoma neravna i tad se pristupa izlivanju košuljice ili se koristi samonivelaciona masa. Baz obzira za koju se opciju odlučite ona će olakšati posao kasnije. Masa za nivelaciju daje mogućnost da se nanese do debljine od 30 mm tokom jednog prolaza. Obično je ovo dovoljno da se dovede beton u neki normalan nivo, mada je ponekad to potrebno da odradite iz par koraka.

Postoji nekoliko različitih vrsta kad je u pitanju masa za nivelaciju, a odabir  one koju ćete koristiti treba uskladiti sa potrebama. Te vrste se razvrstavaju pre svega prema otpornosti na pritiske koje će trpeti. Obariti pažnju da postoje mase koje su namenjene spoljnoj upotrebi a posebno su one koje služe za ravnjanje podova u zatvorenom prostoru.

Beton je potrebno očistiti detaljno i potom naneti premaz koji treba da omogući da se masa za nivelaciju kvalitetno poveže. I ovih premaza ima nekoliko da bi se odgovorilo na razne zahteve (novi ili stari beton).

Odabir brodskoga poda

Treba znati da brodski pod nije rešenje baš za svaku prostoriju, recimo kupatilo, hodnike i kuhinju bi trebalo raditi sa pločicama. Brodski pod je više za prostorije gde se manja frekvencija kretanja i koji ne mogu biti ugroženi sa poplavama. Neka preporuka su spavaće sobe, dok bi se za dnevni boravak više prepoučio parket,

Sticajem okolnosti velika je ponuda lošeg brodskog poda na stovarištima, koji u kombinaciji sa priučenim majstorima daje katastrofalne rezultate. To je dovelo do širenja priče o lošem kvalitetu.

Ovde kod nas uglavnom ćete u ponudi pronaći brodski podovi od čamovine i to konkretno od jele. Čamovina je naziv za crnogorično drvo pa tako u tu grupu se ubrajaju ariš i bor koji daju dosta kvalitetnije rezultate. Inače se brodski podovi prave od lišćara, pa tako i od tvrdog drveta na primer hrasta. Međutim cena im je dosta velika i iz toga razloga se malo traže, pa se mogu naći samo na par mesta u Srbiji.

Veoma je zanimljivo što se u nekim drugim zemljama može pronaći i furnirani brodski pod, daska bude od mekanog drveta i preko toga ide furnir od tvrdog drveta. Na taj način se smanjuje cena, a može se naći više različitih dezena.

Da bi rezultat bio dobar na kraju, brodski pod mora biti suv kada se postavlja. Bilo kakva žurba sa postavljanjem, može kasnije doneti samo glavobolju. Prilikom kupovine obratite pažnju na vlažnost drveta, bez obzira šta vam kažu radnici na stovarištu. Međutim treba znati da i suv brodski pod treba da radi i da se mogu očekivati manje rupe na pojedinim mestima od 1 mm do  2 mm.

Način montaže

Postavljanje brodskog poda na beton se ponekad odradi direkno lepljenjem, nešto slično kao parket. Na ovaj način se ne mogu postići dobri rezultati, jer su komadi dosta dugački i ne rade posle na dobar način. To je predviđeno za parket koji stiže u manjim dimenzijama i može pomalo da radi.

Takođe povremeno se mogu čuti preporuke da se brodski pod montira na OSB ploče koje trebaju da posluže kao plutajući pod. Ovo je veoma retko i verovatno iz tog razloga ima jako malo informacija o tome kako se to ponaša i izgleda nakon par godina.

Standardni sistem jeste da se utiplaju štafle u beton i potom da se preko njih montiraju daske za brodski pod. Što se tiče dimenzija štafli, tu nema nekih preciznih dimenzija i može to da se prilagodi merama koliko se može podići visina poda. Ovo je korisno kad se radi renoviranje.

Pričvršćivanje dasaka za štafle se obično vrši ukucivanjem eksera ukoso u deo gde je pero i potom se nabija utor (žlab) od sledeće daske. Ponekad se radi i obrnuto, mada je tako malo teže. U novije vreme se koriste žabice (spojke) koje se postavljaju na žleb a potom se one ukucavaju u štafle. Ovaj način daje dobar rezultat, a ukoliko bude potrebno da se ukloni brodski pod to se može učiniti bez oštećenja na daskama.

Prilikom nabijanja daske da bi dobro prišli pero i žleb se mogu koristiti gotovi šabloni od lima ili drveta. Kada se po njima udara sa čekićem neće doći do nikakvih oštećenja koja bi kasnije smetala. Jedan od takvih uradi sam šablona je prikazan na slici iznad.

Postavljanje brodskog poda na beton se odradi tako da između zida i daske bude razmak 1 cm i tako sa sve četri strane. Taj razmak će se prikriti sa ugaonim lajsnama, a omogući će da drvo diše i radi u svim uslovima bez velikih problema.

Ukoliko se odlučite da vam majstori odrade postavljanje brodskog poda na beton umesto uradi sam sistema, bitno je sa majstorima sve precizno dogovoriti. Prvo da li se radi nivelisanje betona, kako se postavljaju štafle i izolacija među njima. Takođe treba da se odredi na koji će se način učvršćivati daske od brodskoga poda, način kako će se hoblati pod (obavezno velikim mašinama, nikako ručnim brusilicama) i na kraju sa čim će se lakirati i u koliko prolaza.

Lakiranje brodskog poda se obavlja lakovima za parket, nikako nekim drugim tipovima lakova. Prvo se prelazi sa temeljnim lakom, pa se onda cela površina ručno prebrusi i zatim se veoma kvalitetno očisti sva prašina. Potom je potrebno da odradite dva prelaza sa dvokomponentim lakovima. Od izbora lakova i njihovog kvaliteta zavisi koliko će cela površina biti otporne na habanje.

Nakon hoblovanja se može površina preći sa nekom svetlijom nijansom boje za drvo te nakon toga lakovima. Na taj način se može u većem stepenu prilagoditi prostoru i nameštaju koji će se nalaziti u toj prostoriji.

Svakoj domaćici u kuhinji neophodan je mali bojler. Od velike su pomoći tamo gde se priprema hrana, mada se u današnje vreme sve češće montiraju i na drugim mestima gde su potrebne manje količine vode koje će vam uvek biti na raspolaganju. Jednostavno se priključuju na postojeću vodovodnu i elektro instalaciju, laki su za rukovanje, praktični su i ekonomični, imaju dug radni vek, a i cena im je pristupačna.

U ovom tekstu možete pročitati kako rade mali bojleri, upoznati se sa njihovim osobinama kao i cenama.

Moramo napomenuti da ne treba mešati male bojlere sa potisnim bojlerima koji rade pod pristiskom, jer su razlike velike. Pojedini majstori koriste naziv prelivni bojleri za male bojlere.

Karakteristike

Pre su se mali bojleri za kuhinju ugrađivali u viseći kuhinjski elemenat ili samo na zid iznad slavine, a poslednjih godina se sve češće ugrađuju ispod sudopera.

Prilikom kupovine treba obratiti pažnju na proizvođača i na karakteristike samog bojlera. Mali bojleri za kuhinju mogu biti visoko montažni ili nisko montažni. Visoko montažni se ugrađuju iznad sudopera ili lavaboa, dok su nisko montažni predviđeni za ugradnju u donje ormariće kuhinje.

Mali bojleri su savremenog dizajna, dimenzije odgovaraju merama standardnih kuhinjskih elemenata pa se lako smeštaju u njih, idealno se uklapaju u svaki enterijer. Zapremina im je uglavnom 5 ili 10 litara. Izrađeni su od plastike (polipropilen), nisu pod pritiskom i kazan radi na 0 bara. Tako da nije moguće da dođe do eksplozije bojlera.

Unutra je stiroporna izolacija, priključuju se na redovni monofazni priključak, kod većine je snaga elektrogrejača od 1500 W kod bojlera manje litraže i 2000 W kod bojlera od 10 litara. Svaki mali bojler ima dugme za odabir temperature vode od 35 do 75 stepeni. Za zagrevanje vode do 75 stepeni je potrebno od 16- 22 minuta, zavisno od proizvođača.

Jedan od najvećih domaćih proizvođača malih bojlera za kuhinje je Termorad iz Požege. U mnogim gradovima oni imaju svoje ovlašćene servisere kod kojih možete odneti bojler na popravku, reklamirati ga ukoliko u garantnom roku dođe do kvara ili nabaviti rezervni deo koji vam je potreban-grejač, termostat, gumice za grejač…

Popularni su i Gorenje bojleri, Metalac Gornji Milanovac, a na tržištu se mogu naći i mali bojleri stranih proizvođača kao što su Ariston, Končar ili Bosch.

Cena igra važnu ulogu prilikom donošenja odluke o kupovini i ona se kreće od 4.200 do 5.000 dinara u zavisnosti od proizvođača i litraže. Razlika u ceni između bojlera od 5 i 10 litara je 200-400 dinara pa je, ukoliko imate prostora za ugradnju, uvek bolje uzeti bojler veće litraže jer imate duplo više tople vode za  malu razliku u ceni.

Dodatne mogućnosti

U velikim kompanijama, firmama, ugostiteljskim objektima postoji veliki broj mesta gde je obavezno prisustvo tople vode. Najpoznatiji primer jesu male trgovine i kafići. Mali bojleri se mogu često videti u radionicama ili čajnim kuhinjama.

Treba napomenuti da sa malim bojlerom može da se snabdeva samo jedno potrošno mesto. U manjim restoranima se iz tog razloga koristi sasvim drugi tip bojlera za zagrevanje vode, a to su potisni bojleri pod pritiskom. Oni su male litraže i snabdevaju potrošače toplom vodom na više mesta i u kuhinji i u toaletima.

Za kuhinje, radionice ili sobe za prenoćište ovakav način zagrevanja vode je najbolje i najpraktičnije rešenje. Niska cena, jednostavna montaža i lako servisiranje su dodatni plus, a topla voda na nekim mestima je neophodna.

Kada su u pitanju prostorije manjih dimenzija postoji način da se on produbi, a to je postavljanje stiropor lajsne na uglu između plafona i zida. U osnovi za ovaj posao su se koristile gipsane lajsne, međutim pokazalo se da i presovani stiropor (ekstrudirani polistiren) može dobro da odradi posao. Postavljanje ovih dekorativnih elemenata nije strogo rezervisano samo za male prostorije, ako se lepo odabere profil dobro će izgledati u bilo kom prostoru.

Osnovna prednost u odnosu na lajsne od gipsa jeste niža cena i veoma jednostavan način motaže. Kod nas se već može naći veliki broj različitih profila, tako da svako može u malo boljoj prodavnici naći nešto što mu odgovara. Dezen ukrasne lajsne od stiropora može da se kreće od apsolutno minimalističke, pa do veoma bogato nakićenih Ponekad ih nazivaju još i dekorativne letvice.

Potrebno je razlikovati one koje se prave za unutrašnju upotrebu, pošto se lajsne od stiropora za fasade razlikuju po načinu izrade, pre svega finalne obrade.

Odabir i montaža

Odabir zavisi od ličnog ukusa i razloga za njihovo postavljanje. Kao što smo spomenuli možete ih montirati da bi stvorili utisak veće dubine prostora, razlog može da bude i prikrivanje nepravilnosti između zida i plafona ili prosto da želite dekoraciju u prostoriji. Ukrasne lajsne od stiropora se proizvode u dva tipa: kose i ravne. Za kosi tip ćete se odlučiti ako želite da se lajsna odmah lepi na plafon i zid, dok ravne lajsne se lepe isključivo ili na zid ili na plafon.

Zbog svoje otpornosti na vlagu stiropor lajsna se dosta često koriste u kupatilima. Jeste otporna na vlagu ali ako je prefarbate a nisu dobri uslovi može da se pojavi buđ i po njoj.

Pored ravnih koje su najčešće u ponudi, u bolje snabdevenim prodavnicama ćete naći bogato ornementisane sa reljefnim šarama. Što se tiče dužine ona bude obično 2 metra, dok im se širina kreće između 20 mm i 110 mm. Veoma se često kombinuju sa dekorativnim stiroporom za plafon. Pored toga se koriste i kao opšiv oko vrata, prozora i nekih stvari koje ljudi žele da istaknu. Ovde treba povesti računa da se ne pretera, jer tad se stvara kič od prostorije.

Kada se lepi stiropor lajsna na zid mogu se koristi posebne mase, lepkovi koje proizvode svi veći proizvođači. Međutim kod nas se najviše za ovu akciju mogu čuti preporuke da se koriste akrilni slikoni.

Jedna bitnija napomena bi bila da ne postoji akrilni silikon, do greške dolazi zbog toga jer se akrilna masa i silikonska masa pakuju u isto pakovanje i koriste na isti način. Za ovaj posao su akrilne mase bolje, ali su se uspešno pakazali kao lepak za stiropor lajsne silikoni (samo verzije bez alhohola u sebi), lepak za pločice kao i ređe zamešena glet masa. Bilo je tu još kreativnih rešenja, ali bi se trebalo držati onoga što se pokazalo kao najbolje rešenje.

Potrebno je završiti gletovanje zida pre početka lepljenja, dok se oko toga da li farbati pre postavljanja ili nakon toga može još razmisliti. Iskutva ljudi su različita, ali nakraju rezultat bude isti.

Postoje mali šabloni koji se prave od drveta ili plastike, sa prorezima na sebi. Pomoću njih ćete lakše da se skrati stiropor lajsna pod nekim posebnim uglovima, pa i kad je to ugao od 90°. Ovo nije neka komplikovana spravica, nije ni skupa ali iz tog razloga se ne mogu očekivati fantastični rezultati. Međutim svakako će biti bolje odrađeno nego kad se radi slobodnom rukom, i manje će se morati posle krpiti taj sastav.

U slučaju nekih jednostavnijih profila potrebno je da sa stiropor lajsnama manevršu dvoje ljudi. Kad se na njih dobro nanese lepilo znaju se dosta saviti i tad za jednu osobu postaje nezgodno da sa njima radi.

Postoje posebni profili ugaonih stiropor lajsni koji se koriste za prikrivanje izvora rasvete. One su tako profilisane da se na njih mogu smestiti LED trake koje potom daju diskretno osvetljenje prostoriji.

Farbanje lajsni

Ovo je veoma zanimljiva stvar, da li da ih postavite pre farbanja prostorije ili nakon toga. U osnovi iskustava ima različitih i iz toga proizilaze preporuke.

Ukoliko se odlučite da ukrasne lajsne od stiropora postavljate naknadno, tek kad završite sa farbanjem biće potrebno pažljivije odraditi kompletan posao. Prvo je potrebno da se zalepi papirna lepljiva traka koja će se naći odmah ispod lajsne i na koju će se izliti višak silikona ili lepila (zavisi sa čime  je pričvršćujemo za zid). Ukoliko se radi bez trake montaža, obda treba biti veoma pažljiv.

Takođe se u ovoj situaciji kad se naknadno lepe dekorativne lajsne može ta lepljiva traka zalepiti na zid prilikom popunjavanja prostora između dve lajsne koje se nastavljaju. Ćim se popuni taj prostor među dve lajsne, potrebno ga je prebrisati da bi se uklonio višak.

Ukoliko ste razmišljali da lajsne obojite pre početka montiranja, od toga odmah odustanite. Može se desiti da se oštete pri montaži, pa to treba popravljati, a tu su i spomenuti spojevi koji se moraju kasnije farbati. U celom tom poslu se mogu javiti razlike između prvo nanete boje i kasnijih popravki.

Za kraj bi trebalo reći da ukrasne lajsne od stiropora su u startu izazivale veliko nepoverenje, međutim kako se koriste već par decenija dokazale su se kao praktični elementi za uređenje prostora.

Postoji par stvari koje mogu da zasmetaju na zidovima od cigle ili kamena, jedan od primera jeste pojava mahovine ili pucanje od mraza. Da bi se to izbeglo možete da upotrebite neki hidrofobni premaz (hidrofobno sredstvo), a na tržištu postoji baš veliki izbor jer ih proizvode skoro svi koji imaju asortiman sredstava za građevinarstvo.

Hidrofobno znači vodoodbojno, ono se integriše u kapilarne kanale i značajno smanjuje mogućnost ulaska vode u njih. Ovde bi se mogla povući jedna linija razgraničenja na sredstva za zaštitu cigle i na ona koja služe za premazivanje kamena. Upravo je ta voda koja se uvuče odgovorna za promenu boje nakon nekog vremena, pojavu mahovine ili ljuštenje usled delovanja mraza.

Opasne i manje opasne greške

Staklena voda je nezgodna iz razloga jer ne vrši zaštitu na odgovarajući način dok istovremeno izaziva izlazak soli (šalitra) na površini cigle. Ova so se obično pojavljuje u vidu belih nepravilnih linija koje u nekim slučajevima podsećaju na paučinu. Isoljavanje je inače sasvim normalan postupak, kad se vrši ispiranje rastvorljivih elemenata iz cigle, ali staklenom vodom se taj postupak značajno ubrzava.

Pored staklene vode, postoji još čitav niz lošijih sredstava koja mogu da posluže da se odradi zaštita cigle i zaštita kamena, pa ćemo ih nabrojati: mešavina benzin i stiropor, firnajz (laneno ulje), sadolin, lak za čamce, nitro lak. Ima ih još mada sam ovde naveo najčešće, treba reći da ta rešenja nisu loša kao staklena voda ali nisu ni adekvatna.

Svi ti priručni materijali kada se primene obaviće posao uglavnom u trajanju od par godina, a zatim se to sve mora ponoviti. Obratite pažnju da upotrebom stvari koje sam nabrojao malo ranije će se u izvesnoj meri obaviti promena izgleda cigala i kamena, pa pre početka radova premažite samo par cigala sa strane da vidite krajnji rezultat. Vrlo je verovatno da ćete se nakon toga odlučiti da upotrebite hidrofobni premaz.

Zapravo bi trebalo voditi računa da li je hidrofob namenjen cigli ili kamenu i uzeti baš onaj koji nam treba. Zaštitna sredstva za kamen se takođe dodatno mogu razlikovati jer se prave za različite boje kamena što uzmite u obzir prilikom kupovine.

Da bi se uklonile soli (šalitra) koje su se pojavile  treba prvo obaviti premaz sa nekim sredstvom za inkapsulaciju soli u zidu. Meže se zid ostavti i da se proces završi postepeno, ali zna potrajati i do 12 meseci. Znači ta opcija dolazi u obzir kada se cigle nalaze negde unutra (zid ili pod), ali ako su na otvorenom doći će do ulaska vode u kapilarne otvore i kad nastupi mraz može se pojaviti oštećenje.

Za oivičavanje staza bi trebalo razmisliti da se umesto cigle upotrebe betonski elementi koji se izlivaju baš za tu namenu. Ti betonski elementi se nakon toga mogu premazati nekom bojom da bi se bolje uklopili u izgled dvorišta. Zaštita cigle, ukoliko se odlučite nju slagati uz stazu treba biti kompletna, celu je premažite pre polaganja u zemlju.

Način primene hidrofobnog premaza

Način kako će se odraditi zaštita cigala i zaštita kamena zavisi od upustava proizvođača i trebalo bi se toga pridržavati. Ukoliko koristite neko od ovih sredstava  omogućavate pored zašite i čuvanje osnovnog izgleda. Kada se upotrebe neka priručna sredstva, cigle mogu da postanu značajno svetlije ili tamnije, pa više neće izgledati kao što smo zamislili.

Veoma je bitno i u kakvom je stanju cigla na kojoj planiramo zaštitu, jer ako je duži vremenski period provela izložena atmosferskim uticajima može biti značajno oštećena. Tada je neophodno odraditi sanaciju zida (poda) i zameniti sve oštećene cigle, pa tek nakon toga odraditi premazivanje sa hidrofobnim sredstvom.

Hidrofobni premaz se nanosi na suvu ciglu i tada obično prodire do 5 mm u dubinu. Osim tog ulaska u cigle kroz kapilarne kanale, na površini se stvara minimalan sloj (film) te se iz tog razloga ne manja izgled.

Ovde su uglavnom u pitanju silikonski premazi koji su paropropusni i da nema isoljavanja na ciglama. Pre nanošenja očistiti dobro podlogu i potom obaviti mazanje površine. Neki od premaza za cigle koji se nude na tržištu se moraju ponovo nanositi nakon pola sata u drugom prolazu.

Zaštita kamena se obavlja samo kada je podloga čista i suva, znači pre nego se nanese hidrofobni premaz treba se površina dobro očistiti. Prvo se radi mehanički nekim mekšim četkama i krpom, a ako to nije dovoljno tada se pristupa pranju vodom i nekim sredstvom za čišćenje. Nakon tog je neophodno sačekati da se to sve osuši i ukloni voda iz kapilarnih kanala.

Uglavnom sredstvo na kamen ne trebate nanositi u prevelikoj količini. Temperatura bi trebala biti neka prosečna kad se ovo radi, znači da nije ni hladno a ni preterano toplo. Kada je u pitanju veća poroznost kamena potrebno je obaviti još jedan premaz nakon prvog prolaza (ovo sve zavisi od preporuke proizvođača).

Da bi se zaštita kamena obavila na najbolji mogući način postoji veliki broj sredstava, od kojih neki su namenjeni za taman kamen kao na primer crni granit ili mermer, dok su drugi za svetlije boje kamena. Ovo je jedna od stavki na koje treba da se obrati pažnja kad birate koji ćete hidrofob kupiti.

Kada završite posao usled primene dobro odabranog premaza, površina zida ili poda koju ste premazali će i nakon više godina izgledati kao da je nedavno napravljena. Međutim ne može se očekivati neka čudotvornost, jer će se zaštita morati ponoviti nakon 10 ili 15 godina.

Više nema čekanja da se bojler napuni vodom i ugreje je dovoljno pre korišćenja. Ne morate paziti i gledati koliko je tople vode ostalo. Kada ugradite protočni bojler za kuhinju topla voda vam je uvek dostupna. I imate je neograničeno.

Odmah na početku treba napomenuti da će u ovom tekstu biti reči o protočnim bojlerima manje snage koji se uglavnom koriste u kuhinji a mogu se postaviti i u manje sanitarne čvorove, radionice, garaže ili letnje kuhinje. U svetu se protočni bojleri za kuhinju često koriste dok kod nas nisu toliko zastupljeni. Ako se odlučite za ovaj tip bojlera najbolje je da posao montiranja prepustite majstoru koji ima dobre preporuke i koji će vam dati garanciju za obavljen posao.

Princip rada

Za razliku od ostalih ovaj tip bojlera nema kazan koji se napuni vodom pa se ona greje i mi je koristimo kao toplu vodu. U kućištu protočnog bojlera se nalazi snop cevi oko kojih je integrisan spiralni grejač. Sve je uliveno u sam bojler. Voda se greje trenutno dok ona prolazi kroz cevi bojlera. Grejači su puno veće snage, od 3,5 do 6 Kw- u zavisnosti od proizvođača, od onih koji se postavljaju u prelivne male bojlere za kuhinju gde je jačina grejača 2 kw.

Protočni bojleri se montiraju direktno na kuhinjsku slavinu, brinoks cevi koje povezuju slavinu i bojler su kratke pa nema velikih gubitaka. Treba obratiti pažnju da struja bude kvalitetno odrađena na mestu gde će biti priključen protočni bojler.

Prednosti i mane

Kada birate bojler treba obratiti pažnju na karakteristike i mogućnosti svih tipova koje možete ugraditi u kuhinju. Prilikom obilaska prodavnica prodavci će vam pokazati kakve bojlere imaju, reći kako se kreću cene ali nije na odmet da se pre nego što ga kupite posavetujete sa majstorima. Možete se raspitati i kod nekih koji već imaju ugrađen protočni bojler kakva su njihova iskustva.

Glavna prednost i ono po čemu se protočni kuhinjiski bojler razlikuje od drugih, malih prelivnih bojlera ili potisnih pod pritiskom, je to što uvek imate neograničeno toplu vodu. Čim odvrnete slavinu počinje da teče topla voda. Oni su mnogo manjih dimenzija od malih bojlera pa zauzimaju malo mesta. Tako štede vaš životni prostor i lako se uklapaju u svaki enterijer.

Što se tiče cene pristupačniji su i jeftiniji u odnosu na ostale bojlere. Novi koštaju od 15.000 do 17.000 dinara. Razlika u ceni je u zavisnosti od proizvođača i od jačine grejača koji je ugrađen u bojler. Kod nas se uglavnom mogu naći protočni bojleri stranih proizvođača kao što su Presto, Vaillant i Siemens. Na internet sajtovima koji se bave kupovinom i prodajom mogu se pronaći i polovni bojleri čija je cena oko 100 eura.

Vodoinstalateri koji ugrađuju protočne bojlere u kuhinju kao i električari ukazuju i na neke njihove loše strane.

Dešava se da zbog starih, dotrajalih instalacija i slabe struje protočni bojler jednostavno ne može da radi. Kod nas napon struje često varira, dolazi do pada i to izaziva probleme u radu. Da bi protočni bojler radio bezbedno i pouzdano napon struje konstantno treba da bude 220 volti.

Majstori su na terenu imali situacije da u jednom delu grada ovaj tip bojlera radi bez ikakvih problema, a da na drugom kraju isti takav bojler, zbog problema sa strujnim naponom, ne može da funkcioniše. Zbog slabe strujei česte promene napona ima situacija da voda ne bude topla nego više mlaka pa ne može da se opere neka jača masnoća.

U slučaju kvara kod ovih bojlera ne može se zameniti deo, na primer samo grejač ili termostat, jer je u njemu sve iz jednog dela uliveno u kućište. Popravka je neisplativa, jeftinije vam dođe da uzmete novi bojler.

Ovo je tekst informativnog karaktera napisan sa ciljem da saznate što više pojedinosti vezano za protočni bojler za kuhinju. Ukazali smo i na mišljenja majstora i iskustva onih koji ih koriste. Verujemo da su vam informacije bile od koristi i pomogle u odluci koji bojler za kuhinju da izaberete.

Nema kupatila bez wc šolje. Bez obzira da li pravite novo ili renovirate staro postavljanje šolje je neizostavan posao. Wc šolja je jednostavan element ali su se na tržištu pojavili različiti uvozni novi, redizajnirani modeli iz raznih serija.

Najveći proizvođač sanitarne keramike je bila Keramika Mladenovac koja je decenijama držala najveći deo tržišta u bivšoj Jugoslaviji. Veliki deo asortimana izvozili su širom sveta.

Pre par godina Mladenovačka fabrika Keramika je ugašena i to je izazvalo veliki poremećaj na tržištu. Tu prazninu su iskoristili strani proizvođači pa se kod nas danas uglavnom može naći uvozna sanitarija iz Turske, Bugarske, Hrvatske i Kine.

Ukoliko angažujete majstora za montiranje wc šolje bitno je da ima dobre preporuke i dovoljno iskustva u instalaterskim poslovima da bi posao odradio kvalitetno i brzo i dao garanciju na ono što je odradio. Ako se odlučite da postavljanje odradite sami po principu uradi sam posavetujte se sa prodavcem oko izbora tipa šolje i potrebne prateće opreme.

Evo kratkog vodiča kako da sami, uz malo truda i strpljenja, postavite wc šolju u svom kupatilu.

Pripremni radovi

Stara poslovica kaže Bez alata nema ni zanata. Pre nego što počnete sa radom pripremite sav alat i dodatnu opremu koja vam može zatrebati da vam budu pri ruci da ne morate prekidati sa radom u pola posla.

Da bismo vam olakšali sastavili smo spisak prateće opreme i alata neophodnog za rad.

Potreban alat za rad i prateći materijal:

• Bušilica za beton i pločice
• Odgovarajuće burgije fi 10
• Ključ za zavrtanje šrafova
• Ravni priključak wc šolje (manžetna koja povezuje kanalizacionu cev u podu i šolju)
• Podna guma za wc šolju (gumena podloga koja se postavlja između pločica i wc šolje)
• Vijci za wc šolju (prodaju se u paru zajedno šrafovi, podloške i tiple)
• Silikon (sanitarni, otporan na vlagu i buđ)
• Skalpel
• Olovka ili flomaster

Postavljanje wc šolje u kupatilu

Kada birate model šolje morate voditi računa da ona ima priključak koji je predviđen kada je rađena vodovodna instalacija. U većini kupatila nalazi se simplon wc šolja čiji je priključak u podu. Nekada su šolje bile zacementirane za pod, što je bio problem kada dođe do začepljenja i zagušenja jer se nisu mogle skinuti. Sada se jednostavno pričvršćuju vijcima za pod od pločica. Bitno je napomenuti da pod na kome su keramičke pločice treba biti ravan.

Podnu gumu namontirajte preko manžetne koja spaja šolju sa odvodnom cevi. Postavite manžetnu u kanalizacioni odvod tako da širi deo bude iznad cevi. Rukom pritisnite da dobro sedne, ravnomerno sa svih strana.

Wc šolju stavite na taj priključak i kroz rupe na postolju šolje obeležite mesta gde će biti vijci. Izbušite rupe i stavite tiple. Na podnoj gumi skalpelom probušite rupe kroz koje će ići vijci. Postavite wc šolju na manžetnu i pritisnite da odvodna cev koju ima šolja uđe u nju. Stavite šrafove i zavrnite ih odgovarajućim ključem-fi 10. Ne zaboravite da između glave vijka i keramike umetnete podloške. Pazite da ne stežete previše da ne dođe do pucanja i oštećenja keramike.

Višak gume koja je podmetnuta između pločica i wc šolje isecite skalpelom. Na podu oko školjke možete naneti tanak sloj silikona. Neki majstori ne koriste gumenu podlogu nego umesto nje stavljaju silikon.

Ako ima potrebe da se wc šolja pomeri napred, nazad, ili u stranu umesto ravog priključka postavljaju se ekscentrične manžetne (od 3 i 5 cm) sa kojima se to lako izvede.

Postavljanje je gotovo i ostaje vam još da je spojite sa vodokotlićem i montirate wc dasku.

Baltik wc šolja

Kod ovog tipa priključak se nalazi u zidu. Montiranje wc šolje je isto kao kod simplon varijante, s tim što se ovde koristi poseban nastavak za wc šolju baltik. To je manžetna koja spaja šolju sa odvodnom armaturom u zidu. Priključak je duži pa ga po potrebi skraćujete zavisno od toga koliko je šolja udaljena od zida.

Baltik wc šolja se ugrađuje u zgradama gde ima više spratova pa nema mogućnosti da priključak bude u podu.

Skidanje stare wc šolje

Pre početka demontaže zatvorite ventil za dovod vode i ispustite vodu iz vodokotlića. Odvojte ispirnu cev koja spaja šolju i vodokotlić. Ako je u pitanju stara šolja cement koji je okolo razbijte dletom ili čekićem. Skinite šolju i dobro očistite pod pre nego što postavite novu.

Ako je kod vas wc šolja pričvršćena vijcima odvrnite šrafove i odvojte je od poda. Ovde može doći do problema ako su šrafovi zapekli od korozije, pa ih prvo pošpricajte sa WD-40 sprejem. Ukoliko je na novoj šojli isti raspon rupa kao kod stare izvadite ih i zamenite novim vijcima, a ako razmak rupa nije isti izbušite nove rupe i postavite šrafove.

Mada ovaj posao oko skidanja i postavljanja nove šolje u kupatilu može da deluje jednostavno ipak postoji nekoliko stavki koje treba ispoštovati. Bilo kakav rad na brzinu će kasnije doneti samo neprijatnosti.

Svi smo imali priliku da vidimo parket u više različitih izdanja, neki su svetliku drugi tamniji, bez čvorova ili sa njima, različite dimenzije. U nekim prostorijama se parket odlično uklapa, dok u nekim drugim situacijama prosto bode oči. Razlog za to je što postoje tri bitne podele parketa sa više varijansti i pažljivim odabirom lako će svako od nas da ga uklopi u prostor. Međutim, ako se to odradi na brzinu i ofrlje rezultati na kraju budu loši.

Najkraće bi se podela mogla izvršiti prema vrsti drveta, klasi kojoj pripadaju po kvalitetu i na kraju prema dimenzijama. Sve ove podele se međusobno kombinuju i one na kraju odlučuju kakav će biti izgled parketa.

Vrsta drveta

Kada se vrste parketa dele prema drvetu prvo bi bila podela na uobičajne vrste drveta i na one egzotične. Od domaćih su najpoznatiji hrastov parket i bukov parket, a mogu da se nađu povremeno jasnov parket, bagremov parket i orahov parket. Pored domaćeg oraha u ponudi postoje i parketi od američkog oraha. Tu su još dosta skuplji parketi od šljive, trešnje, javora i divlje kruške, ali se oni mogu naći u manjim količinama i uglavnom se rade samo po narudžbini kod majstora.

Egzotične vrste drveta koje se koriste za ovu namenu su mnogobrojne, ali na našem tržištu su zastupljene sa tek nekoliko predstavnika koji se mogu pronaći na stovarištima. Najčešće je to janatoba parket, banbusov parket i venge parket, mada se mogu pronaći informacije za još nekih desetak vrsta, njih je značajno teže pronaći.

Odabir vrste drveta koji će se koristiti za podnu oblogu treba da se uskladi sa izborom nameštaja, osvetljenošću prostorije i bojom zidova. Nećemo moći ovde da nabrojimo sve vrste parketa, ali opisaćemo najpoznatije.

Orahov parket je u tamnijim nijansama, tekstura može da deluje kao da je nagorela po površini.

Bukov parket se javlja u velikom broju nijansi od svetlije crvenkaste do tamno crvene boje. Ovakav raspon nijansi se ostvaruje različitim periodima parenja bukve, i o tome treba voditi računa ukoliko je potrebno uzeti naknadno doatnu količinu parketa. Cena može biti ista, ali da se pojavi razlika u boji bez obzira što su oba pravljena od parene bukovine.

Jasenov parket ima svetliju boju, sa određenim nijansama žute. Zahvoljujući toj boji prostor gde se nalazi deluje dosta svetlije i svežije. Pored redovnog u ponudi se može naći povremeno i dimljeni jasen koji ima tamniju, čokoladnu boju. Veoma se često koristi kao parket za sportske hale.

Bagremov parket ima karakteristično zelenkasto smeđu boju, a za proizvodnju parketa se koristi pareni bagrem što poboljšava njegova tehnička svojstva.

Hrastov parket ima veoma dobra tehnička svojstva koja kad se dodaju na lepu tamniju boju daju dobar rezultat. Zbog svog kvaliteta se postavlja u prostorijama gde je veća aktivnost kao što su dnevni boravak ili predcoblje (hodnici).

Bambusov parket je verovatno jedinstvne jer se pravi od biljke koja spada u trave, a ne od drveta. Veoma šesto ova vrta parketa stiže već izlakirana, a lako se i montira. Jedina mana kod ovoga jeste korišćenje formaldehida u procesu lepljenja, ali se on upotrebljava u minimalnim količinama.

Jatoba parket je vrsta parketa koja se obično montira na nekoj od baza. Za ovaj parket je karakteristična crvenkasta nijansa drveta.

Venge parket spada u vrh po ekskluzivnosti, zbog svoje tamne boje, koja je često praktično crna. Koristi se samo za posebne prostore u kojima se može ukopiti tamnija boja podne obloge.

Ovim ćemo završiti spisak jer je praktično nemoguće navesti sve vrste parketa koje se mogu nabaviti na našem tržištu, mi smo ovde spomenuli one najčešće. Treba povesti računa kad su u pitanju neke ređe vrste drveta, jer ako se naknadno utvrdi da malo nedostaje postoji opcija da se ne uspe nabaviti u istoj nijansi i sa istom teksturom.

Klasa

Kada se priča o klasiranju vrste parketa se određuju prema estetskom izgledu gornje površine, a ne prema ukupnom tehničkom kvalitetu. Za svaku vrtu drveta važe drugačije vrednosti prilikom određivanja kojoj klasi pripada parket napravljen od njega.

Veliki problem u celoj priči predstavlja to što svaki proizvođač ima neke svoje standarde za razvrstavanje i svoje sisteme za obeležavanje kvaliteta. Za klasiranje se koriste boja, pravac i gustina godova, uvrnutost vlakana, beljika, čvorovi, oštećenja od insekata, kvrge. Podela prema čvorovima se radi na osnovu toga koli im je prečnik, sa tim da se ni u kom slučaju ne bi trebali naći ispadajući čvorovi na parketu.

U osnovi postoje 3 klase i ono što je van kategorije (4 klasa), mada neki proizvođači imaju puno više razreda za razvrstavanje. Takođe prblem predstavlja što se sve vrste parketa prema klasama različito obeležavaju, neki koriste samo slova, neki brojeve, a ima i onih koji upotrebljavaju opisne reči.

U svakom paketu se nalazi određeni broj dašica sa većim greškama od predviđenih, ali ukupan broj takvih ne treba da prelazi 3%. Dobar majstor za parket će i njih upotrebiti, ali na mestima gde se neće videti te greške.

Dimenzije

Kod parketa veoma je bitna i dimenzija, jer kad se kupuje stiže u paketima. Međutim u zavisnosti od dimenzija sa jednim paketom se može pokriti od 1,2 do 1,6m² poda.

Parketi su obično debljine 21 mm, dok se dužina i širina mogu dosta razlikovati. Širine mogu biti najčešće: 32, 42, 52, 62 mm, dok za dužine postoji veći broj različitih mera: 200, 210, 250, 300, 350, 400 mm.

Takođe treba spomenuti seljački pod koji se uklapa u parkete, ali ima dimenzije koje su značajno veće, pa tako u nekim slučajevima mogu biti i dužine dva metra. Mada se zbog tolike dužine najčešće slaže kao brodski pod, ne treba ih mešati jer se različito pričvršćuju za podlogu.

Na kraju ću spomenuti da ukrasne lajsne treba da budu usklađene sa parketovim izgledom i obavezno zaštićene od insekata. Dešavalo se da sa lajsnama stignu i neke bubice koje kad završe sa lajsnama se prebace i nastave hraniti u parketu.

Kada su u pitanju ideje za uređenje terase može se naći dosta dobrih predloga. Međutim jednako važno kao ideja jeste i da se odabere odgovarajući materijal za uređenje. Terasa je veoma povremeno izložena vremenskim uslovima koje možemo nazvati surovim, jakom suncu, velikoj kiši ili snegu.

Možda najbitnija stavka u celoj toj priči su pločice za terase, one trebaju da omoguće kretanje bez klizanja, da se jednostavno čiste, da relativno dugo traju a istovremeno dobro izgledaju. Na ove četri stvari valja obratiti pažnju, jer je zaista veliki izbor u ponudi.

Važno je znati da postoje one koje su namenjene za unutrašnje prostorije, a posebno one za spoljne prostore. Druga bitna podela jeste na keramičke pločice za zidove i za podove, među kojima ima dosta razlike. Ovo smo morali sve da pomenemo pre nego počnemo pisati samo o pločicama ze terasu.

Bitne stavke

Pored osnovnih osobina koje smo nabrojali malopre, ovde ima još jedna o kojoj treba povesti računa. Da li je terasa pokrivena ili ne, jer bilo kakav krovni pokrivač će pružiti određenu zaštitu pločicama tokom ekstremnih vremenskih uslova.

Čvrstina i otpornost na habanje su bitni faktori. Kako je u pitanju reč o podnim pločicama one bi trebale biti debljine bar 7 mm ili čak i više (za zidove su obično debljine 4 mm). U zavisnosti koliko je ta terasa frekventna treba prilikom odabira povesti računa o otpornosti na habanja tokom korišćenja.

Postoji više oznaka, pa tako prema MOHS skali vrdnost  koeficijenta bi trebala biti preko pet. U dugim situacijama se pločice za terase označavaju za habanje oznakama „PEI IV” ili „PEI V”.

Koliko su klizave pločice je takođe bitno jer od toga zavisi bezbednost. Ovde postoje takođe različite oznake, u jednom slučaju se koriste slova A,B i C, dok se u drugom koriste oznake od R9 pa do R13. Ove vrednosti se računaju samo na čistu površinu, u slučaju snega ili leda prestaju da važe (što je i logično).

Otpornost na vlagu treba da spreči prodor vlage u kapilarne otvore što je više moguće, mada se ne mogu kupiti one koje su vodootporne 100%. Pločice za terase ne bi trebalo da mogu upijati više od 3 % vode.

Sama voda ne može naneti veliku štetu čak ni na duži period, ovde je problem led  koji se formira tokom zimskih meseci. Led se prilikom svog formiranja širi i tako proširuje kanale u kojima se nalazi. Kako su u pitanju kapilarni kanali, prvo se primeti da se povšina počinje ljuštiti a prave razmere problema se vide tek nakon par godina.

Dezen na pločicama je nešto što navodimo na kraju, ali nije najmanje bitno. Prilikom biranja prvo napravite izbor da li želite mat površinu ili onu sa sjajem. Boje se biraju obično u nijansama smeđe iz praktičnih razloga, jer je to površina po kojoj se najviše gazi. Što se tiče samog dezena dosta se na našim prostorima koriste one što imitiraju kamen ili drvo svojim izgledom.

U osnovi ako obratite pažnju na tih par stvari koje smo spomenuli, učinićete tu terasu istovremeno prijatnom, sigurnom a i lakom za održavanje. Prilikom kupovine treba tražiti orginalne deklaracije koje daje proizvođač, nikako se ne sme samo osloniti na ono što ispriča prodavac na stovarištu. Ne treba samo pločicima posveti svu pažnju, deo pažnje treba da se posveti i lepilu koje će se koristiti za njihovo postavljanje kao i masi za fugovanje.

Alternativna rešenja

Pod na terasama se može pokriti i drugim materijalima, jedan od njih su stare cigle. Problem može predstavljati njihova debljina jer se na taj način značajno podiže visina poda, pa bi o tome trebalo povesti računa pri planiranju. Jedan od argumenata koji se navodi kao prednost za koršćenje stare cigle jeste da se ona upotrebljavala za popločavanje dvorišta.

Te cigle za postavljanje po dvorištu su se pravile malo drugačije nego one koje su se koristile za zidanje pa su iz tog razloga mogle da izdrže ekstremne uslove kojima su bile izložene. Sad se za terase koriste one koje se vade iz starih zidova, a da bi se koliko toliko prilagodile novoj ulozi podne obloge potrebno ih je zaštititi na odgovarajući način.

Drugi materijal koji se koristi za popločavanje terasa jeste kamen, uglavnom je već pripremljen na manje debljine pa ne diže visinu kao stara cigla. Nakon njegovog postavljanja treba takođe da se obavi zaštita nekim od sredstava koja sprečavaju prodor vode u kapilarne kanale. Ne bi trebalo koristiti neka priručna sredstva kao što su firnajz ili mešavina benzina i stiropora da bi se zaštitile kamene pločice za terase, nego je potrebno uzeti sredstvo koje je napravljeno baš za namenom da se zaštiti kamen.

Na kraju se dolazi do drveta kao materijala kojim se može pokriti pod na terasi. U osnovi se postavlja kao trepna, ostavlja se deo između drvenih letvi da bi se omogućilo nesmetano oticanje vode. Beton ispod mora biti sa kvalitetnim padom radi odvođenja vode i dobro zaštićen od mogućnosti da vlaga prodre u njega (koristiti neki hidrofobni premaz).

Drveni podovi za terase možda deluju najbolje od svega međutim potrebno je da ih odradite na kvalitetan način, jer se u protivnom mogu pretvoriti u noćnu moru.

Ova rešenja se primenjuju u manjem obimu dok se za pokrivanje podova realno naviše koriste keramičke pločice za terase. Verujem da će vam ovaj tekst pomoći da odaberete odgovarajuće što u startu sprečava pojavu problema. Ukoliko niste iskusni za samostalno postavljanje po sistemu uradi sam, možda bi bilo dobro da angažujete keramičara.

Jedna od tehnika uređenja zidova jeste špatulat, koja je dobila naziv jer se u osnovama radila špaklama. Međutim kako je vreme prolazilo počeli su da se koriste i neki novi sistemi, trenutno ih je preko 150 koji se aktivno upotrebljavaju. Sve ove tehnike na kraju daju imitaciju mermera ili kamena koja se može uklopiti u dosta prostora.

Sama smesa se pravi od mramornog brašna koje se obično dodaje u razmeri od 40% i drugih stavki. Pre je bio to isključivogašeni kreč u najvećoj meri, a u današnje vreme se dosta koriste neki drugi materijali.

Neke od najpoznatijih špatulat tehnika su Raffaello, Coccio antico, Cemento, Rafaello Decor stucco i Medreperlato. Ovde se dobro informišite pre početka radova, da bi znali koji materijal da uzmete i da bi majstoru znali objasniti šta želite na kraju. Ljudi dosta mešaju ove nazive ili koriste neke svoje, pa treba biti pažljiv.

Tehnika špatulata

Pa što se tiče samog posla trebalo bi krenuti od osnove, a to je u ovom slučaju zid. Znači zid treba biti kvalitetan i bez ikakve opcije da se po njemu proširi vlaga. Nakon zidanja i malterisanja bi trebalo sačekati bar mesec dana da se dobro isuši pre nego se nastavi sa radovima.

Kao prva ruka može da se koristi smesa glet masa i gips u razmeri 2:1 sa tim da se doda malo boje da bi dobila nijnsu kao što će se raditi i špatulat nakon toga. Međutim nakon toga se u dve ili tri ruke nanosi smesa za špatulat i tu nema mesta za neku štednju i izmišljanja/maštanja.

Nakon gletovanja se nanosi prva ruka mase za špatulat i to se nakon toga treba prebrusiti sa brusnim papirom koji ima granulaciju 120 ili 150. Nakon te prve ruke nanošenja mase ne bi nigde trebalo da se na zidu vidi bela boja od gleta. Potom se čitava površina očisti od prašine.

Potom sledi nanošenje još dva sloja špatulat mase i potom ide brušenje (poliranje) sa papirom koji ima granulaciju od 500 ili može i više. Između bilo kog od tih prolaza se pravi pauza da bi se naneti sloj kvalitetno osušio.

Nakon završenog nanošenja i sušenja (minimum 7 dana), površinu treba izvoskirati i potom ispolirati da bi se dobio finalni izgled. U osnovi ovaj korak i ne izgleda kao neophodan čim se posao završi, ali da bi zidna površina pod špatulatom dugotrajno zadržala svoj izgled treba odraditi i ove korake. Prilikom nanošenja voska pre poliranja, to ne treba biti u predebelom sloju.

Ovo sve deluje kao da špatulat tehnika nije preterano komplikovana, ali treba znati da nije ni jednostavna.

Sistem uradi sam i nije baš preporučljiv kad je u pitanju ovakva dekoracija zidova, jednostavno materijal dosta košta pa bi i eksperimentisanje veoma koštalo. Iako postoji baš mnogo načina kako se špatulat može odraditi, na našim prostorima se radi samo nekoliko. Prilikom dogovaranja posla sa majstorom obavezno pitati koliko ima iskustva sa kojom tehnikom.

Oprema i materijal

Kao što smo spomenuli postoji jako veliki broj tehnika na koji špatulat može biti odrađen, i za sve o njih se osim špakle koriste razne hoble, sunđeri, gumirani valjci i veći broj dekorativnih tufera.

Materijal za špatulat je posebna priča, postoji nekoliko proizvođača i dosta proizvoda. Voditi računa da su neki namenjeni samo za jednu tehniku, a neki za više njih. Takođe izuzetno bitno je da se ne mogu koristiti nekakvi drugi proizvodi kao zamena za masu za špatulat. Veoma se često čuju preporuke od kvazi majstora za neke šeme kako jeftinije proći, ali se lako može desiti da krajnji rezultat bude loš.

Alati su različiti, zajedničko im je da su od nerđajućeg čelika. U pitanju su špakle, mistrije i najviše gletarice sa zaobljenim ivicama. Nejčešće se koriste gletarice i to u dve veličine, veća za prvui drugu ruku dok se ona manjih dimenzija koristi za završi sloj. Svaka špatulat tehnika zahteva (malo) drugačiju upotrebu alata, to je ono što daje finalni izgled zidu.

Uređenje prostora je relativno jednostavna stvar, gde svako od nas kupuje ono što mu se dopada i time oprema svoj stan ili kuću. Međutim, samom izgledu stvari treba dodati dve bitne stavke, cenu i funkcionalnost.

Ove tri stvari je relativno lako uskladiti, osim na pozicijama gde se provodi više vremena, a jedna od njih je sudoper u kuhinji. Možda baš i nije omiljeno mesto, ali je često i mnogo u funkciji.

Da bi se domaćicama olakšao svakodnevni rad, potrebno je uskladiti nekoliko elemenata, sam sudoper sa koritom, bojler i kuhinjsku slavinu. Ovo poslednje je za većinu ljudi uobičajeni predmet o kojem se ne razmišlja mnogo tokom korišćenja, međutim prilikom nabavke trebalo bi se dobro informisati da ne bude posle komplikacija. U ovom tekstu ćemo se pozabaviti vrstama slavina koje se kod nas najčešće sreću. Ukazaćemo na bitne razlike između baterija različitih tipova i modela.

Odabir slavine za kuhinju

Pre svega morate znati kako su u vašoj kuhinji odrađene instalacije. Da li je predviđeno da dovod tople vode bude sa velikog ili sa malog bojlera.

Topla voda do kuhinjske slavine dolazi sa velikog bojlera

Kod ove varijante kod sudopera na zidu morate imati dva izvoda. Ako je instalacija postavljena iznad sudopere treba vam zidna slavina. Kada se u kuhinji zidni izvodi nalaze ispod samog korita ugrađuje se stojeća (usadna) slavina sa dve cevi koje se spajaju na ugaone ventile.

I zidne i stojeće slavine se mogu podeliti na dve vrste: dvoručne i jednoručne. U daljem tekstu ćemo detaljnije opisati slavine za sudoperu.

U kuhinji imate mali bojler

Ukoliko je do sudopera dovedena samo hladna voda (to možete prepoznati ako iz zida ide jedan izvod) bez sumnje ide slavina za mali bojler. Baterije za malolitražni kuhinjski bojler, koji još zovu i prelivni, se dele na:

• zidne (montiraju se u kuhinje gde je instalacija iznad sudopera) koje se postavljaju na mali bojler predviđen za visoku montažu i
• stojeće (ako je izvod hladne vode ispod sudopera) sa 3 cevi (dva creva se montiraju na niskomontažni mali bojler, a treće na ugaoni EK ventil)

U nekim domaćinstvima je ugrađen protočni bojler  da bi se obezbedila topla voda u kuhinji. Kod većine bojlera ovog tipa cevi za povezivanje sa slavinom su izlivene na samom bojleru. Izaberete neku od zidnih slavina za mali bojler, dvoručnu ili jednoručnu, i spojite je sa protočnim bojlerom.

Bez obzira koja vrsta baterije vam treba, da li ona koja se povezuje na veliki ili mali bojler i zidne i stojeće se mogu podeliti u nekoliko modela.

Vrste baterija za kuhinju

Dvoručne slavine

Dugo su sve slavine funkcionisale na isti način: okretanjem vretena na čijem se kraju nalazila ručica spuštao se i podizao disk sa gumenim zaptivačem i otvarao ili zatvarao otvor, i tako propuštao ili sprečavao protok vode. Ove dvoručne slavine sa klasičnim uloškom se i danas često koriste u domaćinstvu.

Sve češće se kupuju slavine sa ukrasnim kapama koje imaju keramičku virblu. Protok vode se podešava uz pomoć umetka koji ima keramički disk. Ovi ulošci su dugotrajniji od onih sa običnim gumicama, otporni su na kamenac i razne nečistoće koje se nalaze u vodi, skoro da su potpuno otporni na habanje.

Jednoručne slavine

Danas većinom slavine za sudoperu imaju jednu zakretnu ručicu uz pomoć koje se ruguliše protok i temperatura tople i hladne vode. Temperatura vode podešava se samo jednom rukom, pomeranjem ručice levo-desno, a kada podižete i spuštate ručicu pojačavate i smanjujete mlaz vode. Na njima sad nemaju gumicu, već keramičke diskove.

Jednoručne slavine se proizvode sa dva keramička diska, koji su veoma precizno urađeni i jako su otporni. Jedan disk je učvršćen i nepokretan, dok se drugi može postaviti preko prvog. U skladu sa njihovim položajem reguliše se dotok i temperatura vode. Mešač koji meša vodu kod jednoručne slavine može biti veći ili manji, ravan ili sa stopicama.

Neki od modela

Da bi malo bolje predstavili situaciju na tržištu, ovde ćemo navesti par modela sa njihovim kraćim opisom.

• Sa tušem poluprofesionalna J389003 3 cevi – ovo je model domaćeg proizvođača Rosan Armature iz serije King baterije. U pitanju je stojeća slavina koja se montira na korito sudopera. Garancija na telo slavine je 5 godina, a za mešač je naveden garantni rok od 25 meseci.
• Slavina JP362001 – u pitanju je model namenjen za protočne bojlere koji se montira na zid. Površina je hromirana, a firma koja je proizvodi je Rosan Armature.
• Conne 2448950 – ovo je model specifičnog izgleda namenjen za modernije kuhinje. Poseduje aerator – perlator čija je namena da mlaz vode bude nežniji. Proizvođač je Valvex SA.
• Slavina  J385001 sa tušem – ovaj jednoručni model se montira na korito sudopera, a tuš koji se spominje u nazivu je na izvlačenje, pomera se u svim pravcima što olakšava pranje velikog, dubokog posuđa.
• New Loira STH za sudoperu – nasadna koja se montira na korito, modernijeg dizajna.
• Armal Hidra 58-740-100 – zidna za sudoper, jednoručna slavina sa hromiranom površinom.
• FORTI st.sudopera 7531265 – stojeća za sudoperu, površina je visokosjajni hrom. Klasičnog izgleda, ali sa detaljima modernijeg dizajna, garancija je 2 godine.

Bitne razlike

Slavine za sudoperu se razlikuju po:

• konstrukcione razlike u samom telu slavine – kod kuhinjskih baterija za veliki i mali bojler topla i hladna voda se nalaze na kontra stranama
• drugačija vrsta perlatora – perlator na slavinama kod kojih topla voda dolazi sa velikog bojlera perlator ima sitnu mrežicu, dok one koje se povezuju na mali bojler imaju usmerivač gde su veći otvori. To je važno jer u slučaju kvara ne dođe do pucanja plastičnog kazana malog bojlera.

Zidne baterije imaju gornji ili donji izliv u zavisnosti koliko treba da vam je podignuta slavina u odnosu na sam sudoper. Izlivna cev je standardne dužine 20 cm, ali postoji i kraća i duža varijanta. Stojeće slavine imaju pokretnu izlivnu cev koja može biti manje ili više podignuta, duža ili kraća.

Priključivanje mašine za pranje suđa na kuhinjsku slavinu

Bez obzira da li imate staru ili noviju instalaciju kada kupite odgovarajuću slavinu na bilo koji model možete priključiti sudo mašinu. U svim specijalizovanim prodavnicama koje prodaju sanitariju i opremu za vodovod možete pronaći dodatak koji povezuje slavinu sa mašinom za pranje posuđa. Recite prodavcu kakvu slavinu imate i posavetujte se sa njim kako da je povežete sa mašinom.

Ako imate zidnu slavinu treba vam dodatak koji ima priključak za sudo mašinu koji se montira na hladnu vodu između zida i slavine i produžetak koji se uvrne u izvod tople vode. Novije instalacije predviđaju usadnu bateriju za sudoper. Za nju postoji poseban kombinovani priključak koji se sastoji od ugaonog ventila i priključka na koji se spaja crevo od mašine za suđe.

Održavanje slavine za sudoperu

Česma treba da bude pre svega praktična i jednostavna za rukovanje a i da lepo izgleda. Kada ste izabrali odgovarajući model važno je redovno i pravilno je održavati. Vodite računa da ne koristite kiseline i druga agresivna sredstva koja mogu da oštete slavinu, da potamni i izgubi sjaj.

Obično kuhinjsko sirće se razblaži sa mlakom vodom i tim se slavina opere i skine se kamenac. Za odstranjivanje kamenca i ostalih nečistoća možete koristiti i sodu bikarbonu.

Na perlator (deo koji se nalazi na kraji izlivne cevi kroz koju ide voda) se vremenom nakupi mnogo prljavštite i kamenca pa voda slabije curi ili prska na sve strane. Odvrnite ga, potopite u čašu sa sirćetom, ostavite da odstoji sat, dva i onda očistite starom četkicom, operite i vratite na mesto.

Za pokrivanje podova na terasama se najčešće koriste keramičke pločice, a od drugih materijala odmah iza toga na drugo mesto dolazi drvo. Pored njih se koriste još i kamen ili stare cigle. Pored podova od drveta, trenutno su u ponudi i kompozitni koji se nastali mešanjem drveta i plastike i potom presovani u željene profile. U ovom tekstu se nećemo baviti tim kombinovanim podovima, nego isključivo onim od čistog drveta.

Terase uglavnom su otvorene i izložene vremenskim ulovima i sam način kako će se postavljati drveni podovi za terase je veoma bitan. Pored tog tehničkog aspekta, odabir vrste drveta i način njegove zaštite isto zahtevaju određenu pažnju.

Drveni podovi za terase i balkone se uglavnom koriste na većim površinama, jer tamo mogu doći do izražaja. Jedan od naziva za ovu vrstu podova koji je preuzet iz engleskog jezika jeste “deck”.

Tehnička rešenja

Trenutno se dosta koristi sistem da drvene letve budu međusobno dole povezane plastičnim profilima. U nekim ranijim periodima se koristilo isključivo drvo, međutim pokazuje se kao praktičnije rešenje da u dodiru sa betonom bude plastika zbog veće izloženosti vodi. Ta podloga od plastičnog materijala se pravi tako da bude od tanjih komada plastike koji će lakše pratiti rad drveta koji he naminovan usled primanja i otpuštanja vlage.

Sami drveni podovi za terase su tako formirani da se sastoje od letvica koje se postavljaju sa razmakom između sebe (razmak obično bude 0,5 cm). Ovaj koncept je preuzet sa brodova, a i danas se u čamcima tako prave trepne kojima se prektiva dno radi lakšeg kretanja ribara.

I podovi koji su u kombinaciji drveta i plastičnih nosača, i oni samo od drveta su podjednako popularni danas.

Podloga na koju će doći drveni pod na balkonu ili terasi treba biti kvalitetno napravljena, treba da ima pad na jednu stranu gde će se odvoditi višak vode. Obavezno je odraditi zaštitu od prolaska vode u kapilarne kanale betona.

Pored ovoga se koristi u situacijama kad je moguće betoniranje gredica na razmaku od 40 cm gde se postavljaju drvene nosači na koje će ići drveni pod. Prostor između gdredica se popunjava šljunkom što omogućava relativno brzo uklanjanje vode koja se spusti između letvi. Razmak između dve letve u podu se ostavlja na 5 mm.

Ukoliko se kupuju duži komadi letve koji će se uklapati, povedite računa o dimenzijama terase koju pokrivate da se prilikom uklapanja pravi što manje otpada.

Ukoliko će biti betonska ploča ispod, poželjno je da se prilikom izlivanja napravi isstem kanala kao riblja kost koji pomađe da voda otiče i ispod letava kada se postave. Mazanje betona hidrofobnim srestvom je obavezna. Ukoliko se ipak naknadno odlučite da na betonskoj ploči postavite drveni pod, potrebno je odići malo letve koje ćega nositi te tako omogućiti oticanje viška vode.

Odabir drveta

Uglavnom se mogu naći preporuke za vrste drveta koje su totalno egzotične, kao što su ipe, cumaru i massaranduba. Pored ovih vrsta se mogu koristiti i neke druge ako su tretirane (imprenirane) tokom osnovne obrade. Englezi za ovaj način dodatne obrade koriste naziv “Pressure-Treated Lumber”.

Pošto su ove vrste koje se koriste za podne obloge manje poznate na našim prostorima predstavićemo ih malo opširnije:

• Ipe drvo – poreklom je iz zemalja Južne Amerike i veoma je tvrdo (navodi se podatak da je tri puta tvrđe od hrastovine) Zahvaljujući velikoj gustini otporno je na habanje i vlagu. Pored velike gustine dodatna prednost je veća količina ulja koja se nalazi u drvetu. Boja je tamnomaslinasto-smeđa i  povremeno se za ovo drvo koristi naziv Ipe Lapacho.
• Cumaro drvo – najviše potiče iz Brazila, ali raste i u okolnim zemljama. Radi poređenja se navodi da je duplo tvrđe u odnosu na hrast. Nakon dužeg stajanja ukoliko nije izloženo direknim padavinama postaje svetlije smeđe, a ako kisne ili je u blizini bazena postaje sivkaste boje.
• Massaranduba drvo – prilikom postavljanja bude tamnije crvenkasto smeđe boje, a ako se ne zaštiti ničim dobija sivkastu patinu. Karakteristične su pege koje vremenom postaju tamnije što drvenom podu na terasi daje karakterističan izgled. Takođe je poreklom iz zemalja južne amerike i ovo drvo ima veću tvrdoću ( gustinu) u odnosu na vrste koje rastu na ovim prostorima.

Ovaj spisak nikako ne treba uzeti kao konačan, jer se na terenu koriste najrazličitije vrste drveta, aone se pre toga impregniraju na najrazličitije načine. Na internetu se mogu naći iskustva ljudi koji su koristili čamovu građu, parenu bukovinu i hrastovinu. Međutim sve su to relativno skorija iskustva, nisu starija od desetak godina tako da je rano upoređivati ih sa gore navedenim vrstama.

Održavanje

Nakon što se završi sa postavljanjem drvene podne obloge na balkon ili terasu potrebno je oprati je vodom da se uklone sve prljavštine i potom sačekati da se osuši. Tu je potrebno malo strpljenja, pa kad drvo bude suvo premazati ga sa tikovim uljem (teakovim uljem). Još jedno ulje koje se dosta koristi jeste laneno poznatije pod nazivom firnajz.

Samo održavanje se ne svodi samo na drvene podne obloge za terase, već se deo pažnje mora posvetiti podlogi na kojjoj se nalaze nosači ali i samim nosačima. Njih će biti dovoljno proveriti svakih desetak godina, pa ako se uoči neki problem da se može na vreme rešiti.

Kada je u pitanju izolovanje podova kamenom vunom, na taj način se obezbeđuju termo i zvučna izolacija. Samo montiranje se radi na dva načina u zavisnosti da li je u pitanju pod koji se nalazi na zemlji ili je u pitanju međuspratni pod.

Plivajući pod je najčešći naziv za ovaj sistem montaže, a pored osnovnog postavljanja treba obratiti pažnju da se uz zidove slože lajsne od kamene vune koje sprečavaju da se buka osim preko poda ne prenosi ni preko zidova u susedne ili u prostorije ispod.

Kod nas se dosta koristi za ovu namenu i stirodur (presovani stiropor) koji ima veću gustinu od stiropora. Razlika između ta dva materijala je dosta velika i ne može se dati prosti odgovor koji je bolji. Veoma je preporučljivo da majstor koji postavlja plivajući pod ima prethodnog iskusta sa materijal za koji smo se odlučili (stiropor ili kamena vuna).

Važne osobine kamene vune

Neke stvari su kod nas regulisane propisima, pa tako termoizolacija između dva sprata treba biti minimalno 3 cm, tavanica stana ispod treba da zadovolji maksimalnu vrednost nivoa zvuka udara Lw od 68dB. Ovome treba dodati i protivpožarnu sposobnost i to ne samo u smislu da materijal nije zapaljiv, nego i da ne ispušta otrovne gasove pri visokim temperaturama.

Zvučna izolacija poda se postiže sa kamenom vunom zahvaljujući specifičnom rasporedu vlakana, a vazduh koji se nalazi među vlaknima obezbeđuje kvalitetnu termo izolaciju.

Veoma se često čuje izraz mineralna vuna, međutim treba znati da se on koristi i kad su u pitanju kamena i staklena vuna. za kemenu vunu se dodaje malo koksa u mešavinu minerala diabaza i bazalta najčešće. U zavisnosti kako je slagana težina za istu debljinu može značajno da se razlikuje, pa u krajnjim vrednostima može biti od 30 kg do 200 kg za jedan metar kvadratni.

Međuspratni pod

Za obezbeđenje kvalitetne podne izolacije koristi se uglavnom plivajući pod sa kamenom vunom debljine od 5 cm. Potrebno je sa dornje i donje strane postaviti paropropusnu foliju pošto se ona postavlja prema grejanoj strani. Inače je i standardima za gradnju predviđeno da se ovo obavezno odradi jer se na taj način povećava zvučna izolacija poda, što doprinosi boljim uslovima života.

Najčešća je preporuka kad se postavlja kamena vuna za podove uraditi preko nje cementnu košuljicu debljine oko 6 cm. Ovo nije baš uvek moguće izvesti i treba dobro uračunati  dodatnu težinu koja se tako stvara pa videti da li se uklapa u proračune za objekat.

Ovde je bitno spomenuti i lajsne koje se postavljaju do zida, a cilj je prečavanje da podna obloga pri kontaktom prenese zvuk na zid.Ovaj detalj se lako može prevideti, ali u odnosu na svoju cenu donosi značajnu korist.

Ploča iznad koje se nalazi negrejani tavan je malo drugačija situacija, pošto ovde plivajući pod se štiti samo sa donje strane paropropusnom folijom. U ovakvim slučajevima se koristi uvek sistem suve gradnje. Na kamenoj vunu se potom postavljaju ploče, obično idu OSB, ali da im je debljina 22mm. Postoje i ploče koje pravi firma Knauf i namenjene su baš za ovakve situacije.

Pod na zemlji

Kamena  vuna za podove koji se nalaze na osnovi, to jeste na zemlji mogu se direktno postavljati na sloj hidroizolacije. Na ploče kamenee vune se potom izliva armiranoi betonsk estrih sa tim da se one prvo prekriju sa folijom.

Goreopisana situacija je dobra kad se prilikom projektovanja i planiranja objekta to predvidi, ali naknadno može se odraditi i na suvo kao plivajući pod. Situacija je malo drugačija ukoliko se ispod nalazi podrum, jer se tad u njemu lepi izolacija na plafon.

Ukoliko tražite dobro rešenje za pokrivanje poda u stambenom prostoru ili ustanovi gde je velika frekvencija ljudi podne obloge od vinila treba uzeti u obzir. Danas je to kvalitetan, moderan i lepo dizajnirani pokrivač poda koji je dugotrajan i lak za održavanje.

Važno je odmah na početku napomenuti da linoleum koji se nekada koristio u kuhinjama, školskim hodnicima i domovima zdravlja nije isto što i vinilne podne obloge. Kada se govori o vinilnim podovima kod nas u razgovoru se često koristi naziv linoleum što je pogrešno.

U ovom tekstu ćete videti koja je razlika između njih, zbog čega je dobro izabrati baš podlogu od vinila, kako je postaviti i održavati.

Prednosti i nedostaci vinila

Mnogobrojne su prednosti ovih podnih obloga

Pristupačna cena – u odnosu na druge vrste vinil je najjeftinija vrsta obloge za pod. Na tržištu se može pronaći veliki spektar kolora i uzoraka po povoljnim cenama. Tarkett je najveći proizvođač kod nas i u inostranstvu.

Širok izbor boja i dezena – imitacija drveta, kamena, keramike, parketa, laminata, vinil u pastelnim, jarkim bojama sa utisnutim ili štampanim šarama. Mnogo je veći izbor štampanih dezena i boja, efektniji je ali i manje postojan u odnosu na utisnute šare koje se dobijaju tako što se boje direktno ubrizgavaju u vinil pa su praktično deo materijala od koga se pravi. Utisnuti dezeni su postojaniji ali su ograničeni što se tiče kolorita i dizajna.

Lak za održavanje, otporan na vlagu i vodu – ne upija mrlje, a prljavština se brzo i jednostavno uklanja pa je pogodan za kuhinje i kupatila. Vinili sa podslojem su topliji, sigurniji i proizvode manje buke kada se po njima hoda, dugotrajni su, mogu trajati 20 -25 godina.

Mnogi koji se bave ugradnjom kao i korisnici koji imaju dugogodišnje iskustvo vezano za vinil podne obloge ukazuju na neke njegove nedostatke

Problem odlaganja – proces proizvodnje ovih obloga nije ekološki, proizvode se od neobnovljivih prirodnih resursa pa se u prirodi ne razlažu, veoma retko se recikliraju. Stare vinil ploče i vinil u rolnama skladište se na deponijama.

Toksičnost sagorevanja – u slučaju požara sagorevanjem vinila se oslobađaju velike količine otrovnih materija. Ako ih ljudi udišu može doći do gubljenja svesti pa i do smrtnog ishoda.

Jeftiniji vinili, ako se postavljaju na mesta gde su izloženi direktnoj sunčevoj svetlosti vremenom počinju da žute ili da blede. Tokom vremena poprima oblik osnove na koju je postavljen.

Iako se lako pere, postoje hemijske mrlje koje se ne mogu skinuti ako ih odmah ne uklonite sa podne obloge od vinila. Najčešće su to tragovi od gume ili fleke koje nastaju od “flekica” na petama i štiklama od obuće.

Vinil ili linoleum – u čemu je razlika?

Vinil je bio u upotrebi još 30-tih godina prošlog veka. Kada se spomene PVC pod većina se seti linoleuma koji su bili veoma popularni 60-tih godina u kuhinjama naših baka, školskim hodnicima i menzama. Vinilne podne obloge proteklih decenija su prošle dug put od nepopularnog jeftinog proizvoda do izuzetno praktičnog, savršeno dizajniranog rešenja za pod u domaćinstvu, poslovnom ili javnom objektu. Uvođenjem inovacija u proizvodnji i dizajniranju na velika vrata se vraćaju na tržište.

Kod nas se za vinilne podne obloge često kaže linoleum. Oni su na prvi pogled slični, ali se po sastavu dosta razlikuju. Prirodni linoleum je 100 odsto biorazgradiv materijal, proizvodi se od lanenog ulja, plute, borove smole, drveta, krede i raznih pigmenata. To je antibakterijska, antialergena i antistatična podna obloga.

Vinil je podna PVC podloga koja ima pet slojeva, veoma pogodna za ugradnju u stambenim objektima i poslovnim prostorima gde je velika frekvencija ljudi: u bolnicama, školama, vrtićima, sportskim halama.

Priprema poda pre postavljanja podne obloge

Tri nedostatka mogu učiniti pod nepodesnim za postavljanje vinila: vlaga, krunjenje (ako je pod betonski) i neravnost.

Ako je pod vlažan nemoguće je postaviti vinil podnu oblogu jer vlaga uništava njega i lepak koji je upotrebljen prilikom postavljanja, te je potrebno izvršiti tretiranje vlažnog poda. Betonska ploča može da se kruni pa se na površini stalno stvara prašina bez obzira na to koliko je često čistite. Ovaj problem možete rešiti tako što stavite aditiv za učvršćivanje betona koji možete pronaći u specijalizovanim prodavnicama. Za poravnanje poda koristi se specijalno sredstvo koje se rastvara u vodi. To je tečni izmešani cement koji se razliva i popunjava neravne površine.

Postavljanje vinil ploča

Za postavljanje vinil ploča trebaće vam više vremena nego za stavljanje vinila u rolnama. Međutim, ploče je lakše postaviti, manje je rasipanja i ukoliko dođe do greške mnogo je gore oštetiti vinil u rolni nego jednu ploču.

Slaganje pločica od vinila uvek počinje od sredine prostorije. Izmerite rastojanje između dva naspramna zida i obeležite sredinu. Povežite ove dve tačke povlačeći liniju kredom. Izmerite ocrtanu liniju, pronađite njenu sredinu i to vam je središte prostorije.

Kada povučte glavnu liniju, preko nje pod pravim uglom iscrtajte drugu liniju. Da to uradite postavite na pod dve pločice, jednu do druge, tako da im je jedna ivica u ravni sa glavnom linijom, a jedan ugao na središnjoj tački. Povucite sporednu liniju preko prostorije, prateći ivicu pločice. Prva pločica može da se postavi u nekoliko položaja:

• na središnju tačku prostorije
• u ugao koji se formira ukrštanjem dve linije na sredini sobe
• na sredinu glavne linije i poravnato sa sporednom linijom
• na sredinu sporedne linije i poravnato sa glavnom.

Izaberite način slaganja ploča. Očistite pod od prašine, zalepite prvu ploču pošto ste naneli lepak. Namestite je na mesto odakle počinjete sa ređanjem i postavite je ravno, odmotavajući je. Stavite i susedne ploče tako da napravite kvadrat od četiri elementa. Nastavite sa stavljanjem ploča prema zidovima istovremeno pokrivajući po 1 m2. Ukoliko ima mrlja od lepka obrišite ih krpom natopljenom vodom.

Rasporedite sve ploče osim jednog reda celih ploča i jednog reda isečenih po ivicama prostorije. Stavite ploču koju sečete uz poslednji postavljeni red i odozgo stavite još jednu, pribijenu uz zid. Skalpelom isecite ploču i zalepite je tako da sečena ivica dođe uza zid, pazeći da se šare uklope. Postupak ponovite dok ne pokrijete celu ivicu.

Vinil u rolnama

Kada unesete oblogu u prostoriju treba da odleži 2-3 sata da bi se adaptirala na temperaturu prostorije u kojoj će se raditi.

Da bi vinilne podne obloge postavili uspešno potrebno je sobnu temperaturu održavati na 15-26 stepeni u toku dana i noći pre početka i nakon završetka posla, dok vlažnost vazduha ne bi trebala da prelazi 60%.

Ako se samolepljiva podna obloga od vinila stavlja na pod gde je sistem podnog grejanja tri dana pre početka radova isključite grejanje i ne uključujte ga šest dana posle instalacija.

Jako je važno da podloga bude suva i čista. Vlažnost površine na koju se lepi ne sme biti veća od 5% jer vinil podne obloge ne propuštaju vodu pa će se ona zadržavati ispod vinila i lepka i pre ili kasnije će obloga početi da se odlepljuje. Stavite komad polietilena veličine 1×1 metar na pod, zalepite ga lepljivom trakom i ostavite 24 časa. Akom se nakon toga pojavi kondenz vlaga je veća od 5 odsto, a ako kondenza nema podloga je spremna za postavljanje vinila.

Da izračunate potrebnu količinu vinila izmerite širinu prostorije da vidite koliko komada će vam biti potrebno. Izmerite sva udubljenja, a za vrata merite do sredine praga. Za svaki komad uračunajte više oko 7-8 cm za poravnanja.

Zatim izmerite drugu dimenziju i pomnožite sa brojem komada. Ako podna obloga ima šare biće vam potreban dodatak za njihovo uklapanje. Na primer, za svaka 2 metra biće vam potreban komad širok 2 metra, pa ako je širina sobe 3,5 m trebaće vam dva komada vinila. Za dužinu 3,3 metra trebaće vam 6,6 m (2×3,30), plus 7,5cm za poravnanja po komadu, ukupno 6,75 metara, da zaokružimo 7 metara vinilne podne obloge.

Postavljanje vinila iz jednog komada, bez spoja

U većini prostorija pod može da se pokrije vinilom iz jednog komada. On je težak i velik pa će vam dobro doći pomoć za postavljanje. Kada ste izračunali površinu potrebnog vinila dodajte 20 cm više od dimenzija prostorije. Odmotajte vinil tako da najduža strana bude uklopljena uz najduži zid. Ako podna obloga ima linijski dezen poravnajte ga tako da glavne linije dezena budu normalne u odnosu na zid  na kom su vrata koja najčešće koristite pri ulasku u prostoriju. Da bi se pravilno postavio vinil mora biti potpuno ravan na podu. Pređite četkom preko podloge da se uverite da je dobro poravnata.

Vinil previjajte na stranama i isecite višak koji se podiže ka zidu, ostavljajući uvek marginu od 5 cm za poravnanje. Da biste stavili vinilni pod u uglove, na uglu obloge makazama isecite mali trougao. Kada stavite vinil u ugao, formiraće se slovo V i dobro će se uklopiti. Pazite da ne isečete previše. Kada poravnavate vinil podnu oblogu duž zida prvo nožem za vinil ili skalpelom odsecite deo koji je podignut uza zid, ostavljajući ivicu od 2,5 cm. Debljom daščicom pritisnite vinil uz lajsnu.

Da biste isekli vinilnu oblogu oko štoka vrata napravite niz vertikalnih zaseka u uglu između štoka i poda. Višak uklonite pa ga isecite do polovine, pritiskajući ga na podlogu dok slobodno ne legne. Jako je bitno da podna obloga leži na podu skroz ravno i opušteno, da nema talasa i pregiba. Četkom pritiskajte celu površinu da bi se istisnuo vazdh između materijala i podloge.

Kada postavite vinil zalepite ga za pod. Ako je u pitanju vinil sa gumiranom podlogom njega je dovoljno pričvrstiti samo na četiri ugla ili po ivicama. Zavrnite vinil do sredine prostorije, nanesite lepak na pod, postavite ga na mesto i pritisnite četkom. Na isti način zalepite i drugu polovinu. Na kraju, metalnu lajsnu pričvrstite na prag.

Ugradnja iz više komada

Ako je za pokrivanje poda potrebno dva ili više komada vinilne podne obloge treba voditi računa da svi budu iz iste serije, da su iste nijanse, kako bi na kraju cela površina izgledala kao jedna celina. Sastav između komada vinila se pravi tako što se precizno uklopi isti motiv na motiv u pravcu kretanja motiva.

Sučeljavaju se komadi uz opisano uklapanje šara tako da cela površina izgleda kao da je prekrivena iz jednog komada. Sastav se može zavariti sredstvima za hladno zavarivanje da vremenom ne dođe do odlepljivanja na samom spoju i da u sastav ne prodru prljavština i vlaga.

Održavanje vinila

Vinil podne obloge se lako održavaju – svakodnevno ih očistite ili usisate, prebrišete mokrom krpom nakvašenom blagim sredstvom za čišćenje. Mrlje i fleke se brzo i efikasno otkanjaju deterdžentom.

Ukoliko vinilna podloga ima na sebi nanesen UV lak nema potrebe da se radi poliranje. Bez tog sloja laka UV je preporuka da se poliranje podloge odradi u dva prolaza, prvi da se radi poprečno, a drugi uzdužno.

Takođe treba na nogicama nameštaja ako su uske namestiti šire podloge (plastične, ne gumene) da nedođe do oštećenja vinila. Povoljna cena, raznovrsnost boja i dezena, laka ugradnja i jednostavno održavanje opredeljuju sve veći broj ljudi za vinilne podne obloge.

Grejanje je na našim prostorima prisutno skoro pola godine i treba da mu se posveti dosta pažnje. Ukoliko se loše osmisli i izvede to postaje velika muka sa tankim rezultatima. Dosta je faktora koje treba uklopiti, površina prostora koji se greje, kako je taj prostor napravljen i izolovan, kakva se peć koristi, tip dimnjaka i na kraju kakav je ogrev.

Posao se ne završava sa kupovinom peći kad je odaberemo jer je potrebno nakon toga obavljati održavanje dimnjaka i peći. Poslovi održavanja se svode na redovne kontrole i na redovna čišćenja.

Kaljeve peći su po tom sistemu specifične, jer se kod njih čišćenje dimovoda obavlja svake godine dok se na svakih desetak godina radi preslagivanje kaljeva. Ovo bi bili redovni postupci i ne treba ih preskakati jer će samo tako da se one iskoriste do kraja.

Postupak rada

Veoma je bitno znati da je ovo posao za profesionalne majstore, tako da ako sami čistite peć nemojte računati da ste dorasli tome da odradite i preslagivanje.

Procenat prašine i šuta je otrpilike jednak kao i kad je peć pravljena, a možda čak i malo veći. U nekim situacijama se od najilona napravi komora (šator) oko kaljevih peći što sprečava širenje prašine i gareži u periodu dok se radi demontaža.

Preslagivanje kaljeve peći bi bilo najbolje da odradi majstor koji je i napravio peć, ali je to ponekad malo teže jer je veliki vremensi razmak. Ako već ne može isti majstor, onda vredi se malo potuditi i naći nekog ko ima sličan način rada.

Sami poslovi oko ponovnog slaganja kaljeva traju samo jedan dan, a nakon toga treba sačekati bar nedelju dana da se to sve prisuši prirodnim putem. Nakon toga se pristupa loženju vatre i to tri dana za redom i to samo ujutru jedan vatra.

Ovo je sve bitno da se zna jer je potrebno da se posao odradi na vreme, a ne čekati da počne jesen da bi se pristupilo poslu. Na vreme odrađeno preslagivanje kaljeve peći će dati vremena da se sušenje obavi kako treba.

Preporučujemo: Kako se zida kaljeva peć

Ovaj posao sa preslagavanjem treba da se radi bez obzira da li se lože drva ili je kaljava peć sa plinskim gorionikom. Takođe je to i prilika da se proširi peć sa dodatnim kaljevima i da se zamene neki koji su oštećeni. Ukoliko je peć predimenzinirana za prostor jedan red kaljeva se može ukloniti.

Ima dosta ljudi koji prosto obožavaju ovaj način grejanja, međutim u paketu sa njim dolazi i održavanje. Ovakvi krupniji zahvati će možda neke pokolebati oko pravljenja peći od kaljeva. Međutim  ipak se ponovno slaganje kaljeva obavlja otprilike tek svakih desetak godina, što ipak nije previše često kad se vide sve prednosti koje kaljeva peć ima.